Лекције које сам научио од својих родитеља

август 6, 2016

 
Сваки дан са собом носи прилику да свесно или несвесно и непланирано уђемо у конфликт, а сваки конфликт нам пружа прилику за лични развој.
Још од најмлађих дана изложеност оптималној дози фрустрације обезбеђује нормалан развој. Тако ће беба плачем тражити мајку да задовољи њену потребу за храном. Ако мајка није ту истога тренутка, беба ће доживети малу фрустрацију, али ће такође схватити да мајка није део ње, што је једна од првих лекција које треба успешно савладати.
Време када дете полази у вртић са собом носи нове изазове. Дете навикнуто на сигурност познатог окружења сада треба да прихвати обданиште, као место које није сигурно на начин на који је то дом, као место у коме владају другачија правила, али које истовремено пружа прилику за стицање нових вештина, посебно социјалних.
Ако дете већ није било значајније изложено дружењу пре уласка у колектив, у вртићу може доћи до првих неслагања са вршњацима, која неће бити решена на, како је до тада било, “родитељски начин”. Дете које је до сада било усредсрђено на сопствене потребе, мора да научи још једну важну лекцију социјализације. Контакт са другом децом је прилика да дете увиди да је у животу потребно правити одређене компромисе, ако желимо да се слажемо са другима. Такође, дете има прилику да схвати како функционишу односи у групи и може бити мотивисано да се бори за своје место у истој. Конфликти које је дете успешно превазишло у претходним развојним фазама служе као основа за савладавање нових развојних фаза.
porodi
Оно што следи јесте препорука уз део поглавља из књиге “Паметно дете – богато дете” аутора Роберта Киосакија (издавач Финеса), који на топао и духовит начин прича о свом искуству изложености вршњачком насиљу у периоду основне школе, о лекцијама којима нас уче родитељи, и можда најважније, о томе да крајности не дају права решења.
 

“Брине ме данашњи велики број породица с једним родитељем. То што сам уз себе имао и оца и мајку било је веома важно за мој развој. На пример, био сам већи и тежи од већине деце и моја мама се увек прибојавала да ћу ту своју величину искористити тако што ћу постати силеџија. Стога је увек наглашавала да је потребно да код себе развијем оно што би људи данас назвали „женском страном”. Као што рекох, била је љубазна и пуна љубави и желела је да и ја будем исти такав. И био сам.
 
Једног дана, кад сам у првом разреду на тромесечју донео кући извештај с оценама, на њему је учитељ дописао: „Роберт мора да научи да се брани. Подсећа ме на бика Фердинанда (оног из приче о снажном бику који је, уместо да се бори с тореадором, сео усред арене и почео да мирише цвеће које су овоме бацали обожаваоци, а која је, случајно, била једна од омиљених прича моје мајке, коју ми је често читала пред спавање). Сви дечаци се иживљавају на њему и малтретирају га, мада је Роберт много крупнији од свих њих.Кад је моја мајка прочитала ово, била је задовољна. Међутим, кад је мој отац дошао кући и прочитао извештај, претворио се у побеснелог бика, без и најмање склоности ка мирисању цвећа: „Шта ово значи, да те други дечаци малтретирају? Зашто им то дозвољаваш? Претвараш ли се ти то у слабића?” рекао је, више примећујући опаску о мом понашању него моје оцене. Кад сам му објаснио да се само придржавам мајчиних упутстава, отац се окренуо према њој и рекао: „Мали дечаци су силеџије. За сву децу је важно да науче како да изаду на крај са силеџијама. Ако то не науче на време, онда често и као одрасли дозвољавају да их други малтретирају. Љубазност јесте један од начина борбе са силеџијама, али исто тако је то и узвраћање, ако и кад љубазност није делотворна”. Окренувши се према мени, отац ме упита: „А како се ти осећаш кад те други узму на зуб?” Бризнувши у плач, одвратио сам: „Грозно. Осећам се беспомоћно и бојим се. Не желим да идем у школу. Хтео бих да им узвратим, али у исто време бих. хтео да будем добар и понашам се онако како желите ти и мама. Мрзим да ме зову ‘дебели’ и ‘Дамбо’ и да ме малтретирају. А највише мрзим кад само стојим и трпим. Стварно се осећам као шоња и кукавица. Чак ми се и девојчице смеју зато што само стојим и плачем”. Мој отац се поново окренуо према мајци и погледом јој дао до знања да му се не свиђа то што чује. ,,А шта би желео да урадиш?” упитао ме је. „Желео бих да им враћам”, одвратио сам. „Знам да могу да их средим. Они су само мале силеџије које се искаљују на другима, а мене воле да задиркују зато што сам највећи у разреду. Сви ми кажу ‘не ударај их јер си већи од њих’ али ја мрзим то што само стојим и трпим. Хтео бих да урадим нешто. А они знају да им нећу ништа и зато ме стално малтретирају пред свима. Волео бих да их дохватим и избијем им зубе”. „Да се разумемо, нећу да их бијеш”, рекао је тихо мој тата. „Али хоћу да им на било који други начин покажеш да више не могу да се иживљавају на теби. Управо учиш веома важну лекцију о самопоштовању и борби за своја права. Једино немој да их бијеш. Употреби свој ум и нађи начин да им покажеш да више не могу да се иживљавају на теби”. Престао сам да плачем. Бришући очи, осетио сам како се у мене полако враћају храброст и самопоштовање. Био сам спреман да се вратим у школу.
 
Следећег дана су моји родитељи били позвани да дођу у школу. Учитељ и директор школе били су врло узнемирени. Ушавши у канцеларију, родитељи су ме затекли како седим на столици у углу, сав испрскан блатом. „Шта се десило?” упитао је мој отац пошто је сео.
 
„Дакле, не могу да кажем да дечаци нису то и заслужили”, рекао је учитељ. „Знао сам да ће се нешто променити пошто сам вам написао оно на Робертовом извештају.”
 
„Да ли их је тукао?” упитао је отац забринуто.
 
„Не, није”, одвратио је директор. „Све сам видео. Дечаци су почели да га задиркују. Овај пут, међутим, Роберт им је рекао да престану, уместо да само стоји и ћути. Али они су ипак терали даље. Он им је стрпљиво три пута поновио да престану, а они су га само још жешће задиркивали. Роберт се тада одједном вратио у учионицу и покупио њихове торбице с ужином, да би их напољу све истресао у велику бару пуну блата. Док сам ја журио према њима с друге стране дворишта, дечаци су напали Роберта. Почели су да га ударају, али он није узвраћао ударце.”
 
„Шта је урадио?” упитао је мој отац.
 
„Пре но што сам успео да стигнем и прекинем свађу, Роберт је зграбио двојицу дечака и гурнуо их у ону исту бару. Тако се испрскао блатом. Њих сам послао кући да се пресвуку, јер су били мокри до голе коже.”
 
„Али, нисам их тукао”, јавио сам се ја из свог ћошка.
 
Отац ми је добацио поглед и ставио прст на усне, показујући ми да треба да ћутим, а затим се окренуо директору и учитељу и рекао: „Поразговараћемо с њим о овоме код куће.”
 
Директор и учитељ су климнули главом, а учитељ је додао: „Драго ми је што сам видео све што се дешавало протекла два месеца. Да не знам шта је довело до овог купања у блату, укорио бих само Роберта. Међутим, будите сигурни да ћу позвати на разговор и родитеље осталих умешаних дечака. Не одобравам да се дечаци и њихова ужина бацају у блато, али надам се да ће ово бити крај иживљавању и малтретирању с њихове стране.”
 
Следећег дана, уприличен је сусрет између мене и друга два дечака. Расправили смо шта смо имали и руковали се. Тог дана, на великом одмору, прилазила су ми друга деца, руковала се са мном и тапшала ме по леђима. Честитали су ми што сам се успротивио двојици силеџија, који су се и на њима често иживљавали. Захвалио сам, али сам им рекао: „Требло би да научите да бијете своје битке. Ако не научите, целог живота ћете бити кукавице које ће дозвољавати да их други малтретирају.” Мој отац би се поносио да је чуо како им понављам предавање које је он мени одржао. Од тада, први разред је постао много пријатнији. Стекао сам много вредног самопоуздања, задобио поштовање својих другова из одељења, а најлепша девојчица је постала моја девојка. Најзанимљивије од свега, међутим, јесте то што сам се напослетку спријатељио и с оном двојицом силеџија. Научио сам како да средим ситуацију тако што ћу бити јак, уместо да будем слаб и трпим страх и малтретирање.
 
Током следеће недеље од оца и мајке сам научио неколико важних лекција на основу инцидента с блатњавом баром. То је била врућа тема за време вечере. Научио сам да у животу нема правих и погрешних одговора. Научио сам да у животу ваља доносити одлуке и да свака одлука са собом носи и последице. Ако нам се не допада одлука и последица коју доноси, онда треба да донесемо другачију одлуку, која ће имати другачију последицу. Из догађаја с блатњавом баром, од мајке сам научио да ваља бити добар и пријатан, а од оца да ваља бити јак и спреман да узвратиш. Научио сам да превисе једног или другог, или само једно без другог, може да буде ограничавајуће. Баш као што превише воде може да убије биљку која умире од жеђи, ми људи у свом понашању често одлазимо у једну или другу крајност. Као што је рекао мој отац оне вечери кад смо се враћали из директорове канцеларије: „Многи људи живе у црно-белом свету, или свету ‘доброг’ и ‘лошег’. Многи би ти саветовали да никад не узвраћаш, док би ти други саветовали да сваки пут узвратиш. Медутим, кључ успеха у животу је овај: ако мораш да узвратиш, мораш и да знаш тачно колико јако да узвратиш. За то је потребно много висе интелигенције него за пуко ‘врати им’ или ‘немој им вратити’.”
 
Мој отац је често говорио: „Истинска интелигенција налази се у спознаји шта је примерено, радије него просто шта је добро или лосе.” Као шестогодишњи дечкић научио сам од мајке да морам да будем добар и пријатан, али сам научио и да је могуће бити превисе добар и пријатан. Од оца сам научио да будем јак, али сам научио и да својом снагом треба да располажем интелигентно и примерено ситуацији. Често кажем да медаља има две стране. Никад нисам видео неку која има само једну. Међутим, превише често заборављамо на ту чињеницу. Често мислимо да је она страна на којој се налазимо једина страна или исправна страна. Можда смо тада паметнији и можда заиста знамо чињенице, али можда тиме и ограничавамо своју интелигенцију.”
 

Не постоји чаробан рецепт за решавање конфликата, али свест о томе да конфликти јесу део нашег живота и да су ту као смерница и прилика за развој, може нам помоћи да сагледамо њихове позитивне стране и да учимо из њих.
Текст припремила Марија Станојевић
 
Извор: deteplus.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама