Habitus maximus – највеће навике наше душе
Деца се рађају знајући и осећајући да родитељи треба да их науче најбитнијој лекцији човечанства: како да не издају себе саме.”
Каролајн Мајс
Теолошке расправе се често баве преиспитивањем разлике између уобичајеног схватања неке речи у интелектуалном смислу и схватања речи на душевном нивоу. На пример, реч хабитус на латинском означава навике понашања и рутину. Сваки појединац има мноштво навика које уређују његов физички живот. Сви имамо рутине које повремено мењамо, али рутине – навике – наша су сидра. Оне држе хаос на одстојању, колико год појединац може да преговара са силама хаоса. Наше навике су такође пројекције нашег стила живљења: неко трчи, неко једе само органску храну, неко иде на црквене службе сваке недеље или шета сваког јутра, чита свако вече после вечере, дрема сваки дан у 4 поподне, не пије алкохол пре 5 поподне. Наше физичке навике су стоп знаци и знаци за кретање за људе око нас који морају да науче да се “крећу” око наших чврсто установљених и пажљиво регулисаних рутина.
Оно што је битно у вези са нашим физичким навикама су питања избора и прилагођавања. Можемо променити своје навике свесно, иако прекидање неких од ових навика изискује велику подршку. Очигледно је да ослобађање од навика попут дрогирања, коцкања, конзумирања алкохола или лагања није нешто што би човек сам покренуо, али и ове мрачне навике могу бити прекинуте.
Оно што све навике имају заједничко је то да су променљиве. Оне уређују наш свет, а ипак могу да се мењају, измењују или избацују из нашег живота у потпуности, по вољи. Неке друге навике могу бити уведене у било ком тренутку.
Habitus maximus се, с друге стране, односи на „велике навике наше душе“. Ово су навике које, онакве какве су, не бирамо свесно, али су пробуђене изнутра под околностима или наученим понашањем. Ово су навике које, ако се одржавају, воде до тога да овладају целим нашим бићем. Док физичке навике уводе ред у живот, навике душе нас уређују као људска бића. Оне су обрасци понашања својствени природи наше душе која се обликује кроз разговоре са одраслима током детињства или тако што смо сведоци у неким ситуацијама које проузрокују моменат поистовећења, или „буђење“.
У поретку Природе је да родитељи имају жељу за преношењем мудрости и искуства на децу. Деца исто тако имају жарку потребу за родитељским одобравањем. Они желе да их родитељи виде и примете и они су рођени знајући и осећајући да родитељи треба да их науче најбитнијој лекцији човечанства: како да не издају себе саме. Ово је лекција која се учи тако што дете има прилику да посматра своје родитеље у ситуацијама када победе страх и искушење достојанствено и храбро. Можда ће то бити родитељ који се заузео за правду у друштву или који је подржао колегу на послу јер је то било исправно, иако је то његовог оца коштало посла. Дете се не може научити да поступа исправно само уз помоћ речи. Оно мора наследити храброст од оца и мајке. Детету треба подарити жива сећања на храброст и праведност, која се уливају у његово срце, проналазећи свој пут попут течног злата до квалитета његове душе која чека да буде обликована. Осећања и сећања на то како обећава себи да ће увек у животу бити – као његов праведни отац, као његова храбра мајка – постају његов хабитус маxимус.
То сада прелази у навике његовог срца и душе. Праведност и храброст су стварне за њега, нису само идеје и речи. То су живе психичке и душевне енергије које може да осети уз своје родитеље на које се угледа. Да би дете остало цело и да би живело са интегритетом, оно мора да каже себи да ће одржати унутарњу веру коју не сме да угрози: Мора да живи храбрим животом због примера својих родитеља. Носиће бојазан у себи, унутарњи страх да би му душа усахла чак и због једног чина самоиздаје.
Деца која одрасту никада не спознавши значај овог усмеравања ходају кроз живот са неком празнином и бесом који увек покушавају да идентификују. Знају да имају осећање неиспуњености из детињства, али од чега? Они који су имали брижне родитеље често говоре: „Знам да су ме моји волели, али…“. Неки кажу да их нису довољно волели или да их родитељи можда напросто нису разумели, али знају да само измишљају разлоге. Они који су имали трауматична детињства указују на злостављање и ту се зауставе.
Оно што осећају је неиспуњеност – чак и у случајевима без злостављања, јер нису искусили ритуал преношења мудрости са душе родитеља на њих. Никада нису искусили како се обликовање дешава када се моћ родитеља повеже са дететом преко некакве космичке срчане жице која преноси поруку: „Ти си део нечега већег од тебе. Оно што ти радиш и кажеш јесте битно. Важан си овоме свету и мени. Живи исправно јер си важан.“
Други начин на који човек препознаје свој хабитус маxимус је присуствовањем нечему што покреће личну идентификацију. Појединац каже: „Никада нећу бити као тај човек.“ На пример, млада особа присуствује томе како силеџија малтретира слабије дете на игралишту. Слабије дете је преплашено и дете-посматрач, обузето бесом, стидом и жаљењем обећава себи: „Никада нећу бити силеџија. Никада се према људском бићу нећу понети тако сурово. И никада нећу стајати по страни и пустити другог да некога тако понизи.“
Супротно томе, млада особа која је сведок ситуације када неко уради или каже нешто, може бити обузета истовременим осећањем поистовећења. „Желим да будем као он једнога дана.“ Не говоримо овде о обожавањима некаквог атлете или заљубљености у познате личности које су ту данас, па их сутра више нема. Говоримо о младом човеку који је сведок ситуације у којој неко има храброст да каже истину насупрот тешким последицама или поступи исправно без обзира на то колико људи му рекло да уради другачије. Једна девојчица која је била сведок томе да је нека девојка „поступила исправно“ насупрот озбиљним последицама је, како ми је то она описала, осетила како јој се срце слама за ту девојку. „Ништа нисам могла да учиним како бих јој помогла. Ишла је у затвор. Знала сам да ће је пребити и да ће можда чак умрети у затвору. Она је то урадила како би ми остали могли да живимо у слободној земљи. Обећала сам себи да неће умрети узалуд; да ћу посветити свој живот како бих помогла да се стане на крај људској патњи колико год могу.“ Пут ове жене – њена посвећеност човечанству – обликовала је њен хабитус маxимус: саосећање према свим људима, ненасиље речи и мисли и великодушност душе.
Трећи начин на који човек буди свој хабитус маxимус је кроз директно учешће. Директно учешће је обично у вези са нечим што траје једно поподне или вече, као што је школска игранка. Али у овом случају, такође мислим на много дужа искуства, као што су одређени часови током школске године или посебно пријатељство или однос који је био посебно тежак и због тога веома значајан. Година са посебним професором или лето са баком или тетком, на пример, често су упамћена као магична времена не само због присне везе која је настала него и због буђења које је уследило. Човек ће се сећати тог времена из најразличитијих посебних разлога јер је то било „нешто што му је променило живот“.
Самоиздаја: Наша најслабија тачка
Издају је веома лако починити – као онолико колико нам иначе треба да укључимо интернет. Обећавамо да ћемо одржати реч и упс… околности су нас приморале да то урадимо. Кривимо друге за чин издаје, а да се не осврнемо за оним што смо ми учинили. Ово је заједничко већини људи.
Издаја је сама по себи лоша, а у неким случајевима још и гора. Доводимо себе у ситуације за које знамо да нису добре по нас. Радимо, говоримо или једемо нешто што знамо да је штетно, остајемо у браку са неким кога не воилмо. Људи остају на пословима који их чине несрећним, а онда говоре себи једну лаж за другом: „Даћу отказ чим деца порасту; чим се тржиште промени; чим …“
А ево шта је истина: Бићемо склони издаји себе и других све док смо несигурни у вези са својим хабитусом маxимусом. Наше навике срца су духовно језгро одакле одлучујемо о својим вредностима, карактеру и о начину постојања у овом свету са самим собом и са другима. Одсуство тога оставља човека празним и рањивим да га лако може пољуљати свака препрека која му се нађе на путу. Постајемо бескичмењаци, људи који се плаше животних изазова јер су несигурни како ћемо се тада понети – а не јер се плашимо како ће се живот понети према нама. Ако не верујемо себи, немогуће је да верујемо другима.
Ако тако живимо, преостало нам је неколико могућности, али живот, који је испуњен издајама јер човек каже једно у понедељак, а друго у уторак и тако даље, нема смисла. Издаја постаје начин живота. Свакако јесте у политичкој борби и у банкарству, финансијама и у многим односима са људима. Чинови личне храбрости постају све ређи и ређи међу вођама. Истина постаје необична. Целе групе унутар друштава осећају да их је вођа издао јер је изгубио храброст која му треба да их предводи. Чак и друштво мора имати свој хабитус маxимус, своје навике срца које постају симболичке једној популацији. Мора означавати нешто у шта људи могу да верују. Нико не верује у финансијски систем. Људи верују у вредности попут истине, слободе и правде. Или живимо верујући у њих или не. Када нација не успева да живи по свом хабитусу маxимусу, њени људи губе срце у већем срцу нације.
Хајде сада да се упитамо о навикама нашег срца!
Које су навике твог срца? Које су непорециве вредности које негујеш у својој души? Коју врсту храбрости поседујеш? За шта се залажеш у овом свету?
Које су вредности које су дефинисале твој живот? Ако би неко питао твоје пријатеље да укажу на твоје вредности, шта би они рекли?
Која те је мудрост обликовала у детињству? А која је то мудрост коју преносиш на друге, поготово на своју децу? Да ли те твоја деца виде као мудру особу?
На које начине си издавао/издавала себе и друге? Да ли сматраш да је реално да можеш да се ослободиш тог обрасца понашања?
Ако неко од вас има питање: „Како да уопште препознам навике свога срца када сам већ одрастао човек?“ ово бих предложила:
Прво, разговарај са својом савешћу. Препознај шта је за тебе суштински исправно и погрешно и вреднуј своја дела у оквиру дефиниције те две крајности.
Друго, препознај своје животне вредности. Које су то, осим породице и пријатеља? Рећи да је „породица“ вредност није одговор на питање, то је именица. Шта у вези са породицом цениш? Примети вредности у малим детаљима, као што су: „Ја ценим породицу и живим са том вредношћу као приоритетом. Помажем им финансијски, својим временом и тиме што сам частан човек.“ Именуј своје вредности. Стани иза онога до чега ти је стало.
Треће, идентификуј за шта се залажеш у животу. До чега ти је стало и да ли теби лично значи када кажеш да ти је стало до одређене ствари или проблема? Шта си све лично спреман да жртвујеш за оно у шта верујеш? Слање имејлова није никаква посвећеност. Шта си заправо спреман да урадиш како би променио нешто у свету? Ако је нешто заиста битно твом срцу, онда мораш да будеш спреман да учиниш неопходно како би нешто променио.
Четврто и последње: да ли ти је важно да живиш испуњен живот са интегритетом? Да ли ти је битно да познајеш и да жвиш у хармонији са својим хабитусом маxимусом?
Када ме људи ових дана питају како да залече или реше своје кризе, како да наставе даље или да окончају своју унутарњу патњу, замислим се над навикама њихових срца. Запитам се да ли су конгруентна, цела људска бића и да ли би икад могли да разумеју моћ рада на томе да се постане интегрисана личност. Питам се да ли би схватили олакшање које би осетили када би се ослободили терета да се плаше сопственог живота.
Толико много људи жели само један прост одговор на питање зашто су у боловима или болесни – само један једноставан одговор. Како би такав одговор могао да постоји? Како да некоме на прост начин кажем: „Немаш хабитус маxимус. Твоје срце није испуњено ниједном навиком са којом се душа поистовећује и због тога настављаш своју потрагу за нечим на овом свету… тражиш и тражиш. Тражићеш све док коначно не даш обећање себи. Указујем на „твоје право ја“, моћ која је у теби непорецива. Твој живот онда, као нека врста дивљег, божанственог космичког буђења, долази на своје место и то не зато што је неки Бог ван ове планете рекао: „Ево награде за твоје добро понашање.“ То је зато што ти сада знаш своје место, а управо тако функционишу космички закони Природе.
Извор: deteplus.rs