Канадски научници о проблемима данашње деце
Данас су деца у катастрофалном емоционалном стању. Већина их дође у школу емоционално неспремна за учење. Многе ствари у нашем модерном стилу живота доводе до тога.
По свом искуству, моја пријатељица Викторија Продаy, радни терапеут, види нешто толико раширено и алармантно да сам је питала могу ли и ја подијелити с другима њезине спознаје. Због огромног интереса и разговора о овој теми, дијелим њезин чланак.
Викторија је магистар знаности у радној терапији на Медицинском факултету Свеучилишта у Торонту. Оснивач је и директорка мултидисциплинарне клинике у Торонту, у Канади, за децу с проблемима у понашању, друштвеним односима, емоционалним проблемима и проблемима у учењу. Викторија, заједно са својим тимом, је помогла стотинама породица широм Канаде и света и често гостује на предавањима код учитеља и родитеља.
Викторија пише:
“Радни сам терапеут с годинама и годинама искуства рада с децом, родитељима и учитељима. Потпуно се слажем с поруком учитеља да наша деца постају све гора и гора у многим погледима. Чујем стално исту поруку од сваког учитеља којег упознам. Јасно је да откад сам радни терапеут сам виђала и даље видим пад у друштвеном, емоционалном и академском функционисању деце, као и снажан пораст потешкоћа у учењу и других дијагноза.
Као што знамо, мозак је промењив. Због окружења можемо учинити мозак „снажнијим“ или „слабијим“. Чврсто верујем да, упркос нашим најбољим намерама, нажалост мењамо мозак наше деце у погрешном смеру.
Ево зашто:
Деца добијају шта желе и кад желе
„Гладан сам!“ „У секунди ћу се зауставити код ресторана.“ „Жедан сам!“ „Ево аутомата.“ „Досадно ми је!“ „ Узми мој мобител!“ Способност да се одгоди задовољоње њихове потребе је један од кључних поступака за будући успех. Имамо најбоље намере – учинити нашу децу срећном – али, нажалост, усрећујемо их у том тренутку, али их чинимо несретнима на дуге стазе. Бити способан одгодити то да се задовоље потребе деце значи бити способан функционисати под стресом. Наша деца полако постају мање спремна носити се и с најмањим стресовима, који им постану велике препреке у постизању успеха у животу.
Немогућност да се одгоди задовољење потребе деце се често види у учионицама, трговачким центрима, ресторанима и трговинама играчака када диете чује „Не!“ јер су родитељи научили мозак деце да добију одмах што желе.
Ограничена друштвена реакција
Сви имамо обвезе, тако да деци дајемо дигиталне уређаје и њих на тај начин „запошљавамо“. Пре су се деца играла вани, где су у природној околини научили и вежбали социјалне вештине. Нажалост, технологија је заменила време проведено вани. Такође, технологија је онемогућила интеракцију родитеља и деце. Очигледно, наша деца заостају… Технологија не може помоћи деци развити социјалне вештине. Већина успешних људи има одличне социјалне вештине. То је приоритет.
Мозак је као мишић који се може вежбати. Ако желите да ваше дете зна возити бицикл, учите га томе. Ако желите да ваше дете буде способно чекати, треба га научити стрпљењу. Ако желите да се ваше дете социјализује, треба га научити социјалним вештинама. Све ово се примењује и код других вештина. Нема разлике!
Бескрајна забава
Створили смо виртуелни свет забаве за нашу децу. Не постоје досадни тренутци. Онога тренутка кад постане тихо, пожуримо да их забавимо јер, у супротном, осећамо да не обављамо своју родитељску дужност. Живимо у два одвојена света. Они имају свој „свет забаве“, а ми имамо наш „пословни свет“.
Зашто нам деца не помажу у кухињи или с вешом? Зашто не поспреме своје играчке? То је темељни једнолични посао који увежбава мозак да буде учинковит и функционише за време „досаде“, што је исти „мишић“ који на крају захтева да се подучи у школи. Кад дођу у школу и треба да пишу, њихов одговор је „Не могу. Претешко је. Предосадно.“ Зашто? Зато што се „мишић“ за рад не ежба бесконачном забавом. Увјежбава се радом.
Технологија
Користити технологију као „бесплатно чување деце“ заправо уопштее није бесплатно. Наплата вас чека одмах иза угла. Плаћамо дечјим нервним системом, њиховом пажњом и њиховом способношћу за одгађањем задовољења потреба. У поређењу с виртуалном стварношћу, свакодневни живот је досадан.
Кад деца дођу у учионицу, изложена су људским гласовима и примереним визуалним подражајима што је супротно од онога када су бомбардована графичким експлозијама и посебним ефектима које су навикли да гледају на екранима. Након сати проведених у виртуалној стварности, обрађивање информације у учионици постане јако изазовно за децу јер им се мозак навикава на велику количину подражаја које им дају видео игрице.
Технологија нас, такође, емоционално исључује од наше деце и породице.
Деца владају светом
„Мој син не воли поврће.“ „Она не воли рано да иде на спавање.“ „Он не воли да доручкује.“ Не воли играчке, али добра је на иПаду.“ Не воли сам да се облачи .“ „Она је лења да би сама јела.“ Ово чујем од родитеља цело време. Од када нам деца диктирају како ћемо их одгајати? Кад би било све на њима, све што би радили јест јели макароне са сиром и пецива с крем сиром, гледали би телевизију, играли се на својим таблетима и никад не би ишли на спавање.
Какво им добро чинимо дајући им оно што ЖЕЛЕ кад знамо да то није ДОБРО за њих?
Без правилне прехране и квалитетног сна, наша деца дођу у школу раздражљива, тескобна и непажљива. Уз то, шаљемо им криву поруку. Они науче да могу да раде што желе и да не морају да раде што не желе. Недостаје концепт да се нешто „треба радити“. Нажалост, како бисмо остварили циљеве у животу, треба радити оно што је потребно, што не мора увек бити оно што желимо да радимо. На пример, ако ученик жели да буде одликаш, треба напорно учити. Ако жели да буде успешан фудбалер, треба вежбати сваки дан. Наша деца јако добро знају што желе, али им је тешко да раде оно што се треба радити да би постигли тај циљ. То резултира недостижним циљевима и деца постану разочарана.
Вежбајте њихов мозак
Можете направити разлику у животу вашег дјетета вјежбајући његов мозак како би дијете могло успјешно функционирати на друштвеној, емоционалној и академској разини. Ево како:
– Не бојте се да поставите границе
– Дете треба границе како би одрасло срећно и здраво!
– Направите временски распоред за оброке, спавање и време за технологију.
– Размишљајте о томе што је ДОБРО за њих – не о томе што ЖЕЛЕ/НЕ ЖЕЛЕ.
– Захвалиће вам због тога касније. Родитељство је тежак посао. Морате бити креативни да их натерате да раде што је добро за њих јер, већину времена, то је потпуна супротност од онога што желе да раде.
– Деци је потребан доручак и квалитетна храна. Требају провести време вани и ићи спавати у исто време како би сутрадан дошли у школу способни за учење!
– Ограничите технологију и повежите се емоционално са својом децом
– Изненадите их цвећем, насмејте се, шкакљајте их, ставите поруку пуну љубави у њихов руксак или испод јастука, изненадите их ручком вани радним даном, плешите скупа, пужите скупа, туците се јастуцима.
– Имајте породичне вечере, вечери играња друштвених игара ( погледајте листу мојих омиљених друштвених игара), возите бицикл, шетајте увече са светиљком.
– Вежбајте одгађање задовољења њихових потреба
– Пустите их да чекају!!! У реду је имати „ Досадно ми је.“ време – ово је први корак до креативности.
– Поступно повећавајте време између „Треба ми“ и „Добијам“.
– Избегавајте кориштење технологије у аутомобилима и ресторанима, а уместо тога их учите чекати причањем и играњем игара.
– Ограничите стално грицкање.
Научите своју децу да раде посао од малена као да је то подлога за “способност рада“ у будућности.
Слагање веша, поспремање играчака, спремање одеће, слагање намирница, постављање стола, прављење ручка, вађење хране из кутије за ужину, спремање кревета.
Будите креативни. Од почетка то учините потстицајним и забавним тако да њихов мозак то повезује с нечим позитивним.
Учите их социјалним вештинама
Учите их да слушају друге, деле, губе/побеђују, праве компромисе, дају комплименте другима, говорити „ молим те“ и „ хвала“.
Из мог искуства као радни терапеут, деца се мењају онога тренутка кад родитељи промене свој поглед на одгајање. Помозите својој деци да успеју у животу вежбајући и ојачавајући њихов мозак што раније!
Текст превела и прилагодила: Марина Роксандић