Десило се око четвртог рођендана. Нашој девојчици, иначе веома културној и лепо васпитаној, одједном је постало бескрајно занимљиво да изговара ружне речи. Када кажем ружне, нису то оне најсуровије псовке које се нађу у речнику одраслих, већ оне које се тичу неких делова тела, разних назива за физиолошке потребе и неколико псовки које се могу чути на сваком кораку. Деци су бескрајно занимљиве и смешне. Доносила их је из вртића, из парка, од друге деце, јер у нашој кући их није могла много чути, тек понекад кад се омакну и то у некој блажој форми.
Била сам затечена што је толико фасцинирана. И притом се лудо забављала. Размишљали смо шта урадити, и одлучили овако: дете се одувек лепо понаша, сигурни смо да се то у њеном речнику неће задржати, а она се лудо забавља кад их говори, и можда је најбоље да јој дамо прилику да то изгустира и да томе не придајемо неки велики значај. А како смо неку реакцију морали имати, успоставили смо правило: ако ти је то толико занимљиво, можеш да говориш те речи само када смо у кући. Само ми, породица, и није дозвољено да их говориш пред другим људима, напољу, у вртићу или на дружењима.
Шта се догодило? Била је одушевљена тим договором: „Мама, баш ми је пуно смешно кад то причам!“. И тако, наше дете одједном говори ружне речи. Понекад смо и сами били у чуду што се то заиста дешава. Ипак, ни један, дословно ни један пут није се десило да је ружну реч рекла изван куће и то рачунајући само када смо сами. Чак је некада, док се возимо колима или лифтом, упозоравала нас када нам се таква реч омакне, јер нисмо у кући, па се сви засмејемо и кажемо – ма добро, само смо ми, породица, нико нас не чује. Наредних дана ситуација је бивала различита. Понекада је тек ту и тамо изговарала понеку омиљену, а онда се заређало неких недељу дана у којима је, драги Боже, по читав дан понављала ружне речи: слагала их у риме, извртала их наопачке, певала о њима песмице, и урнебесно се смејала. Ми, некада оћутимо као да ништа нисмо чули, некад је и нама бивало смешно али знали смо да то не смемо показати да, а понекад само прокоментаришемо – баш су ружне те речи… добро, ти се мало шалиш, али много је ружно када их неко говори са другим људима. И, шта је даље било? Погађате. Прошло је. Као да се никада није ни десило. Нити их више говори, нити је толико фасцинирају, нити јој се икада ружна реч омакла у јавности.
Данас, када се осврнем, шта смо постигли овим приступом?
1. Она је научила да прави разлику између ширег социјалног и породичног окружења, и да у својој кући можемо себи дозволити да будемо нешто опуштенији и природнији него у јавности. То сазнање ће јој служити када кроз разне животне улоге буде формирала своје јавно понашање у коме ће се прилагодити нормама социјалног окружења.
2. Ми учимо да као родитељи преиспитујемо основаност својих захтева и забрана. Врло често из навике говоримо „не, немој, не смеш, не глупирај се“, а да се ни не запитамо – зашто ово не бих дозволио, да ли ће тиме некоме наудити, да ли ће је ово погрешно изградити? У овом случају, као што не би ни у многим другим, ништа се страшно није догодило осим што је сама себи направила луду забаву од неколико дана. Да, јесмо се питали шта ћемо ако то не престане. И наравно да бисмо реаговали да није престало, или се проширило у окружење где таквом понашању није место. Али процена је била добра, и завршило се као краткотрајна занимација.
3. И најважније – послали смо јој поруку да неку тренутну слабост, нешто мање лепо, нешто што није баш у друштву пожељно, има дозволу да избаци из себе у сигурности свога дома и у присуству својих родитеља. У годинама које долазе можда ће имати потребу да се исплаче, удара у јастуке од беса, или нам исприча осећања или догађаје на које није поносна. Јер негде би их свакако избацила. Дом треба да је уточиште, и оно удобно место где можемо бити своји, чак и онда када нисмо у рекламном издању.
Поготово тада.
Аутор: Хелена К.