Desilo se oko četvrtog rođendana. Našoj devojčici, inače veoma kulturnoj i lepo vaspitanoj, odjednom je postalo beskrajno zanimljivo da izgovara ružne reči. Kada kažem ružne, nisu to one najsurovije psovke koje se nađu u rečniku odraslih, već one koje se tiču nekih delova tela, raznih naziva za fiziološke potrebe i nekoliko psovki koje se mogu čuti na svakom koraku. Deci su beskrajno zanimljive i smešne. Donosila ih je iz vrtića, iz parka, od druge dece, jer u našoj kući ih nije mogla mnogo čuti, tek ponekad kad se omaknu i to u nekoj blažoj formi.
Bila sam zatečena što je toliko fascinirana. I pritom se ludo zabavljala. Razmišljali smo šta uraditi, i odlučili ovako: dete se oduvek lepo ponaša, sigurni smo da se to u njenom rečniku neće zadržati, a ona se ludo zabavlja kad ih govori, i možda je najbolje da joj damo priliku da to izgustira i da tome ne pridajemo neki veliki značaj. A kako smo neku reakciju morali imati, uspostavili smo pravilo: ako ti je to toliko zanimljivo, možeš da govoriš te reči samo kada smo u kući. Samo mi, porodica, i nije dozvoljeno da ih govoriš pred drugim ljudima, napolju, u vrtiću ili na druženjima.
Šta se dogodilo? Bila je oduševljena tim dogovorom: „Mama, baš mi je puno smešno kad to pričam!“. I tako, naše dete odjednom govori ružne reči. Ponekad smo i sami bili u čudu što se to zaista dešava. Ipak, ni jedan, doslovno ni jedan put nije se desilo da je ružnu reč rekla izvan kuće i to računajući samo kada smo sami. Čak je nekada, dok se vozimo kolima ili liftom, upozoravala nas kada nam se takva reč omakne, jer nismo u kući, pa se svi zasmejemo i kažemo – ma dobro, samo smo mi, porodica, niko nas ne čuje. Narednih dana situacija je bivala različita. Ponekada je tek tu i tamo izgovarala poneku omiljenu, a onda se zaređalo nekih nedelju dana u kojima je, dragi Bože, po čitav dan ponavljala ružne reči: slagala ih u rime, izvrtala ih naopačke, pevala o njima pesmice, i urnebesno se smejala. Mi, nekada oćutimo kao da ništa nismo čuli, nekad je i nama bivalo smešno ali znali smo da to ne smemo pokazati da, a ponekad samo prokomentarišemo – baš su ružne te reči… dobro, ti se malo šališ, ali mnogo je ružno kada ih neko govori sa drugim ljudima. I, šta je dalje bilo? Pogađate. Prošlo je. Kao da se nikada nije ni desilo. Niti ih više govori, niti je toliko fasciniraju, niti joj se ikada ružna reč omakla u javnosti.
Danas, kada se osvrnem, šta smo postigli ovim pristupom?
1. Ona je naučila da pravi razliku između šireg socijalnog i porodičnog okruženja, i da u svojoj kući možemo sebi dozvoliti da budemo nešto opušteniji i prirodniji nego u javnosti. To saznanje će joj služiti kada kroz razne životne uloge bude formirala svoje javno ponašanje u kome će se prilagoditi normama socijalnog okruženja.
2. Mi učimo da kao roditelji preispitujemo osnovanost svojih zahteva i zabrana. Vrlo često iz navike govorimo „ne, nemoj, ne smeš, ne glupiraj se“, a da se ni ne zapitamo – zašto ovo ne bih dozvolio, da li će time nekome nauditi, da li će je ovo pogrešno izgraditi? U ovom slučaju, kao što ne bi ni u mnogim drugim, ništa se strašno nije dogodilo osim što je sama sebi napravila ludu zabavu od nekoliko dana. Da, jesmo se pitali šta ćemo ako to ne prestane. I naravno da bismo reagovali da nije prestalo, ili se proširilo u okruženje gde takvom ponašanju nije mesto. Ali procena je bila dobra, i završilo se kao kratkotrajna zanimacija.
3. I najvažnije – poslali smo joj poruku da neku trenutnu slabost, nešto manje lepo, nešto što nije baš u društvu poželjno, ima dozvolu da izbaci iz sebe u sigurnosti svoga doma i u prisustvu svojih roditelja. U godinama koje dolaze možda će imati potrebu da se isplače, udara u jastuke od besa, ili nam ispriča osećanja ili događaje na koje nije ponosna. Jer negde bi ih svakako izbacila. Dom treba da je utočište, i ono udobno mesto gde možemo biti svoji, čak i onda kada nismo u reklamnom izdanju.
Pogotovo tada.
Autor: Helena K.