Nacrt zakona o zaštiti od nasilja u porodici je izuzetno opasan za Srbiju
Krenimo od najosnovnije logike: 2005. godine uveden je na potpuno ideološki način novi pravni institut „nasilje u porodici“. Izmenjen je krivični, a zatim i porodični zakon kako bi se na velika vrata, suprotno mišljenjima ozbiljnih pravnika, uveo novi institut. Odgovorni pravnici su primetili da je i u komunističko vreme postojao sasvim solidan pravni okvir za suzbijanje takvih pojava, ali njih niko nije hteo da sluša.
Jedanaest godina posle uvođenja ovog instituta, sa sve promenama krivičnog zakonika, stanje je kažu toliko loše da, pogađate, mora da se donese novi, poseban zakon. Logika bi tražila da preispitamo da li možda sam institut i sistem koji je uveo sigurne kuće, uz maksimalno podsticanje uvlačenja države i državnih institucija u porodične odnose, nisu pogrešni. Da li se možda uzroci sve raširenijeg pojedinačnog i kolektivnog nasilja ne nalaze u ,,Parovima“, ekonomskoj propasti porodica, poremećenom sistemu vrednosti koje upravo ovakvi zakonski okviri nude itd.
Ne, mediji nastavljaju da nas svakodnevno ciljano bombarduju dramatičnim pričama, a „eksperti“ objašnjavaju da navodno svaka treća žena u Srbiji trpi neku vrstu porodičnog nasilja!? Uveliko stiže moda iz „liberalnih“ zapadnih zakonodavstava po kojoj je muškarac uvek po definiciji nasilnik – u Švedskoj žena koja dobrovoljno provede noć s muškarcem ako se sledećeg dana pokaje zbog toga, može da ode u policiju i da ga prijavi za silovanje. Teret dokaza da silovanja nije bilo uvek je na njemu.
U Centre za socijalni rad je pre oko pola godine (pod pritiskom medijske kampanje) stigla nova instrukcija za postupanje prema slučajevima gde postoje indicije za porodično nasilje. Dakle, bez promene zakona, neko je rešio da promeni politiku i sada se po prijavi automatski dete odvodi iz porodice pa se naknadno utvrđuje stanje. Evo istinitog slučaja: otac čija se ćerka viđa sa narkomanom zabrani joj da izađe i da ode da se vidi sa njim. Ona odbije poslušnost i krene napolje. On joj nakon dokazivanja, pričanja i svađe lupi šamar i zaustavi je da ne ode. Nakon toga ona ga prijavi policiji, koja dođe i zajedno sa centrom za socijalni rad automatski je kao oblik hitne mere odvede iz porodice u alternativni smeštaj. Čovek je očajan, a ćerka adolescent srećna što mu tera inat i što može da se viđa sa problematičnim dečkom.
Stvari će se dodatno pogoršati ako se usvoji zakon o kome se nažalost ne debatuje, nego se manipulativno nameće jer se stvara atmosfera moralne panike u kojoj niko ne sme da kaže reč protiv kontroverznih i opasnih rešenja, a da ne bude proglašen monstrumom koji se zalaže za odbranu nasilja. Pogledajmo međutim sledeće.
Član 3 uvodi dva nova oblika porodičnog nasilja, izuzetno problematična za precizno definisanje i veoma podložna manipulacijama i zloupotrebama: jedno je proganjanje, a drugo je seksualno nasilje.
U poslednjim verzijama pominje se uvođenje još jedne apsolutno nepravne kategorije kao što je „ekonomsko nasilje“: ono će se odrediti kao oblik psihičkog nasilja koje predstavlja uskraćivanje i kontrolisanje pristupa novcu, odnosno nejednaku dostupnost zajedničkim sredstvima. Izvinite, šta ova budalaština znači? Na koga se ovo odnosi? Da li to predlagač propisuje kako članovi porodice da dele svoja primanja? Hoće li i deca imati pravo da odlučuju o raspodeli porodičnih sredstava, a ako im to roditelji ne daju, da ih i za to prijave kao porodične nasilnike?
Predlog zakona određuje da se „potencijalni nasilnik“ (svako koga prijave i osumnjiče za nameru da bude nasilnik, što po ovom predlogu postaje veoma široka kategorija) privede u policiju, gde se može držati do osam časova.
Član 15 propisuje dve hitne mere koje državni organi moraju odmah da primene u skladu sa svojom procenom: udaljenje iz stana i zabrana prilaska. Zakon inače predviđa ogromna diskreciona prava koja se daju policijskom službeniku i centrima za socijalni rad. Ključna je njihova lična arbitrarna procena, a kako će oni delovati, lepo mi je objasnila poznanica koja tamo radi: „Nisam luda da bilo šta rizikujem pa da ja posle ispadnem kriva. Na najmanji znak da bih sebe zaštitila ja ću da predložim hitnu meru.“ Pošto zakon ni na koji način ne štiti muškarca od lažnih optužbi niti predviđa bilo kakvu sankciju za lažno prijavljivanje (štaviše, definiše obavezu da se prijavi sumnja na nasilje jer inače rizikujete visoku novčanu kaznu), žena koja želi da izbaci muškarca iz stana samo treba da ga prijavi za nasilje. On se tako na silu, suprotno ustavnom pravu na raspolaganje privatnom imovinom, isteruje iz svog stana na 48 sati, plus 30 dana, a možda i duže. Ova protivustavna sankcija biće predmet mnogobrojnih zloupotreba.
Tu je nadalje monstruozni član 17, gde sud donosi odluku o produženju hitne mere na predlog javnog tužioca, bez ročišta. Žalba je dozvoljena u roku od tri dana, ali žalba ne odlaže izvršenje rešenja.
Da rezimiram: ovo je još jedan opasan, ciljano antiporodični i ideološki zakon sa jasno protivustavnim odredbama i sa elementima grubog totalitarizma. Zaustavimo ovakve zakone jer su oni nasilnički, neće rešiti problem, a naneće novu štetu.
Naučni savetnik, Institut za evropske studije
Autor: Miša Đurković
Izvor: Politika
Jedanaest godina posle uvođenja ovog instituta, sa sve promenama krivičnog zakonika, stanje je kažu toliko loše da, pogađate, mora da se donese novi, poseban zakon. Logika bi tražila da preispitamo da li možda sam institut i sistem koji je uveo sigurne kuće, uz maksimalno podsticanje uvlačenja države i državnih institucija u porodične odnose, nisu pogrešni. Da li se možda uzroci sve raširenijeg pojedinačnog i kolektivnog nasilja ne nalaze u ,,Parovima“, ekonomskoj propasti porodica, poremećenom sistemu vrednosti koje upravo ovakvi zakonski okviri nude itd.
Ne, mediji nastavljaju da nas svakodnevno ciljano bombarduju dramatičnim pričama, a „eksperti“ objašnjavaju da navodno svaka treća žena u Srbiji trpi neku vrstu porodičnog nasilja!? Uveliko stiže moda iz „liberalnih“ zapadnih zakonodavstava po kojoj je muškarac uvek po definiciji nasilnik – u Švedskoj žena koja dobrovoljno provede noć s muškarcem ako se sledećeg dana pokaje zbog toga, može da ode u policiju i da ga prijavi za silovanje. Teret dokaza da silovanja nije bilo uvek je na njemu.
U Centre za socijalni rad je pre oko pola godine (pod pritiskom medijske kampanje) stigla nova instrukcija za postupanje prema slučajevima gde postoje indicije za porodično nasilje. Dakle, bez promene zakona, neko je rešio da promeni politiku i sada se po prijavi automatski dete odvodi iz porodice pa se naknadno utvrđuje stanje. Evo istinitog slučaja: otac čija se ćerka viđa sa narkomanom zabrani joj da izađe i da ode da se vidi sa njim. Ona odbije poslušnost i krene napolje. On joj nakon dokazivanja, pričanja i svađe lupi šamar i zaustavi je da ne ode. Nakon toga ona ga prijavi policiji, koja dođe i zajedno sa centrom za socijalni rad automatski je kao oblik hitne mere odvede iz porodice u alternativni smeštaj. Čovek je očajan, a ćerka adolescent srećna što mu tera inat i što može da se viđa sa problematičnim dečkom.
Stvari će se dodatno pogoršati ako se usvoji zakon o kome se nažalost ne debatuje, nego se manipulativno nameće jer se stvara atmosfera moralne panike u kojoj niko ne sme da kaže reč protiv kontroverznih i opasnih rešenja, a da ne bude proglašen monstrumom koji se zalaže za odbranu nasilja. Pogledajmo međutim sledeće.
Član 3 uvodi dva nova oblika porodičnog nasilja, izuzetno problematična za precizno definisanje i veoma podložna manipulacijama i zloupotrebama: jedno je proganjanje, a drugo je seksualno nasilje.
U poslednjim verzijama pominje se uvođenje još jedne apsolutno nepravne kategorije kao što je „ekonomsko nasilje“: ono će se odrediti kao oblik psihičkog nasilja koje predstavlja uskraćivanje i kontrolisanje pristupa novcu, odnosno nejednaku dostupnost zajedničkim sredstvima. Izvinite, šta ova budalaština znači? Na koga se ovo odnosi? Da li to predlagač propisuje kako članovi porodice da dele svoja primanja? Hoće li i deca imati pravo da odlučuju o raspodeli porodičnih sredstava, a ako im to roditelji ne daju, da ih i za to prijave kao porodične nasilnike?
Predlog zakona određuje da se „potencijalni nasilnik“ (svako koga prijave i osumnjiče za nameru da bude nasilnik, što po ovom predlogu postaje veoma široka kategorija) privede u policiju, gde se može držati do osam časova.
Član 15 propisuje dve hitne mere koje državni organi moraju odmah da primene u skladu sa svojom procenom: udaljenje iz stana i zabrana prilaska. Zakon inače predviđa ogromna diskreciona prava koja se daju policijskom službeniku i centrima za socijalni rad. Ključna je njihova lična arbitrarna procena, a kako će oni delovati, lepo mi je objasnila poznanica koja tamo radi: „Nisam luda da bilo šta rizikujem pa da ja posle ispadnem kriva. Na najmanji znak da bih sebe zaštitila ja ću da predložim hitnu meru.“ Pošto zakon ni na koji način ne štiti muškarca od lažnih optužbi niti predviđa bilo kakvu sankciju za lažno prijavljivanje (štaviše, definiše obavezu da se prijavi sumnja na nasilje jer inače rizikujete visoku novčanu kaznu), žena koja želi da izbaci muškarca iz stana samo treba da ga prijavi za nasilje. On se tako na silu, suprotno ustavnom pravu na raspolaganje privatnom imovinom, isteruje iz svog stana na 48 sati, plus 30 dana, a možda i duže. Ova protivustavna sankcija biće predmet mnogobrojnih zloupotreba.
Tu je nadalje monstruozni član 17, gde sud donosi odluku o produženju hitne mere na predlog javnog tužioca, bez ročišta. Žalba je dozvoljena u roku od tri dana, ali žalba ne odlaže izvršenje rešenja.
Da rezimiram: ovo je još jedan opasan, ciljano antiporodični i ideološki zakon sa jasno protivustavnim odredbama i sa elementima grubog totalitarizma. Zaustavimo ovakve zakone jer su oni nasilnički, neće rešiti problem, a naneće novu štetu.
Naučni savetnik, Institut za evropske studije
Autor: Miša Đurković
Izvor: Politika