Treća nedelja nastave na daljinu primakla se kraju.
Nastavnici su našli različite načine kako bi ostali u kontaktu sa svojim učenicima.
Škola u kojoj radim organizovala je nastavu u viber – grupama. Kolege, naši đaci i njihovi roditelji polako se navikavaju na novi način rada. Polako uočavamo neke prednosti ovakvog vida nastave.
Lično, odgovara mi što nema galame, nema upadanja u reč i što svako, ko želi, moj snimljeni glas i napisana uputstva može da odsluša ili pročita više puta.
Primećujem, iz dana u dan, napredovanje svojih učenika. Primećujem i maksimalnu predanost roditelja učenika mlađih razreda da radove svoje dece pošalju na vreme.
Iskreno, do sada, moji prvaci nisu ni imali domaće zadatke. Nastava engleskog jezika osmišljena je tako da u prvom razredu nema ni čitanja, ni pisanja. Sve se svodi na ponavljanje reči, crtanje i pevanje pesmica.
S druge strane, kao odeljenjski starešina koji svakodnevno može, putem elektronskog dnevnika, da prati aktivnosti svojih sedmaka nisam zadovoljna njihovim angažovanjem kada je izrada domaćih zadataka u pitanju, ali ih i razumem jer imaju više od deset predmeta.
Svako od nas misli da je baš njegov predmet najvažniji… A ja vidim i osećam da im je sada najpotrebnije likovno, muzičko i fizičko obrazovanje.
Stalno nam pristižu poruke iz resornog Ministarstva. Najnovija je da ćemo od Vaskrsa svi preći na isti sistem rada. Dakle, i tu nam se uskraćuje individualnost.
Hakslijev antiutopijski roman – “Vrli novi svet“ upravo se odvija pred našim očima.
Želim da se vratim u svoju školsku zgradu… Pa neka i dalje bude galame, bar ćemo moći da se gledamo u oči.
Autor: Marina Raičević, nastavnik Osnovne škole u Boru