Друга недеља живота једног просветног радника који се одвија у Вајбер групама ближи се крају…
Не бих сада да описујем како је мени било првих дана јер би се ова моја прича претворила у жалопојку, а то ми није циљ. Укратко, као неко ко је до пре само пар недеља умео да користи само имејлове, озбиљан е-дневник и неозбиљан Фејзбук… За мање од три дана морала сам да “савладам“ све потребне вештине других врста комуникације.
На часове обуке “а ла Вук Самоук“ ишла сам на Јутјуб и гуглала конкретна питања – Како се формирају Вајбер групе; Како додати нове чланове; Како поставити линк новоформиране групе у главну… Тако да сам се мало померила са почетног нивоа.
Првооснована група била је “наставничка канцеларија“ у коју сам убачена као кофер. Сада сам ја главни “убацивач кофера“ у групама које морам да формирам сама јер имам пет разреда и десет одељења у којима предајем… Башка још неколико група за одељење у коме сам одељењски старешина… До данашњег дана, члан сам 14 група у којима морам да се оглашавам. У поменутим групама – бендовима углавном цвркућем ко врабац, али повремено загракћем и ко гавран. Што се поменутог “грактања“ тиче, само да подсетим да наставници још увек не раде на батерије и да сви имамо своје потребе и личне проблеме и ван ове онлајн школе.
Као и све у животу, свако зло које нас задеси донесе нам и неке нове изазове… Мени, лично, донело их је превише… Верујем да је исто и/или слично мојим колегама, ученицима и њиховим родитељима. Завршиће се и ово чудо кад-тад. Мој циљ и очекивани исход на крају ове наставе на даљину, за све нас, је да останемо физички и ментално колико-толико здрави и да из ових Вајбер (г)рупа изађемо паметнији, бољи и да, коначно, сви научимо да чувамо и ценимо све оно што смо имали на дохват руке пре овог вртлога новонастале ситуације.
За крај, један апел ресорном Министарству: “У ситуацији ванредног стања, престаните да нас затрпавате упозорењима на то да не водимо редовну администрацију. Не заборавите да смо ми просветни, а не административни радници… Не заборавите да је свако од нас силом прилика постао Велики Брат и да тек сад имамо прилику да надгледамо “ситуацију на терену“… Боље видимо муке својих ђака и њихових родитеља, боље упознајемо колеге са којима већ дуго радимо и пре ове сајбернаставе…
Не заборавите да смо и ми просветни радници такође родитељи мале деце, деце школараца, деце коју не стижемо више да виђамо чак ни путем Скајпа… Пустите нас да, коначно, радимо свој посао за који смо се школовали и који већина нас предано ради већ 10, 20, 30… година. А ви, за то време, мало гледајте и свој посао – изгледа да га ви, ипак, имате највише. За почетак, покушајте да контактирате музичког уредника најгледанијег телевизијског канала и наложите му да промени плеј-листу док траје “мали одмор“ да не кажем – intermezzo.
Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика из Бора