Jesmo li "izgubili" decu

31 oktobra, 2018

Prolazio sam sajmom knjiga i na jednom mestu video gužvu. Poduži red. Pored reda neka deca plaču. Otkrivam da plaču jer im nastavnici ne dozvoljavaju da stanu u red i čekaju sat – dva, ko će znati koliko, da bi dobili potpis na papiriću. Taj red i te suze, zapravo su vrata nekog novog sveta ka kojem deca trče. Trče a da nisu svesna ZAŠTO to čine?

Nije pitanje šta čekaju i zašto “plaču”, pitanje je kako ta “deca”, koja zapravo i nisu više deca – RAZMIŠLJAJU. Plašim se da, i kao roditelji i kao nastavnici, polako gubimo bitku, da do tog “njihovog” sveta ne možemo ni da “dobacimo”! Plašim se da u mislima te “dece” nema ništa osim izmaštane prijatnosti. Pitam se znaju li ta deca da nije dobro sve što je fantazijama blisko – znaju li u šta ulaze i kuda sve vodi!
Pitam se znaju li ta deca da čovek vredi onoliko kolko su uzvišene njegove misli i koliko daleko uspeva da vidi. Znaju li da svako dobija onoliko koliko zasluži i dohvati svojom dobrotom i KOLIKO DOBROTE DONESE DRUGIMA. Da li je moguće da toliki broj dece ne ume sebi da postavi pitanje “DA LI JE DOBRO TO ŠTO RADIM?” i da je tolikom broju dece zvezda vodilja “PRAZNA PRIJATNOST!”
Znam, svi smo tome doprineli, svi se trudimo da decu zaštitimo od tereta života, ali gde je granica. ŽIVOT NIJE BAJKA u kojoj se dobro i zlo lako raspoznaju. ŽIVOT JE ISPIT U KOJEM TREBA DA POKAŽEMO DA SMO NAUČILI DA RAZLIKUJEMO DOBRO I ZLO! Da smo naučili da kažemo NE onome što za nas nije dobro, da smo naučili da kontrolišemo svoje fantazije, da smo naučili da kroz život NOSIMO SVOJU PAMET, da imamo bar toliko mudrosti da nas ne može zavesti svako ko to poželi!
Znaju li današnja deca da je naivnost opasnija od “gluposti” i da “biti pametan” u vremenu današnjem ne znači ništa ako ne umemo da razlikujemo LOGIKU i (destruktivno usmerenu) MAŠTU.
Ono čemu dozvolimo da nam bude važno – TO POSTAJE NAŠ ŽIVOT! Ono čime sebe “opteretimo” kreira naše sudbine. BITI ČOVEK – TO ZNAČI BITI SVESTAN VREDNOSTI – SVESTAN ŠTA JESTE VREDNO A ŠTA JE SAMO PUKA FANTAZIJA KOJA KRADE VREME.
Deco draga, ono o čemu razmišljamo – TO PRIZIVAMO – TO POSTAJE NAŠ ŽIVOT, NAŠA SUDBINA! U životu svako dobija ono što zaslužuje – SVAKO OSIM ONIH KOJI OTIMAJU OD LAKOVERNIH I NAIVNIH!
Uzalud su silna matematička znanja i veštine, ako ne znamo da izračunamo ŠTA JE DOBRO; A ŠTA JE LOŠE! Uzalud je što učimo vaš intelekt, kada teško dopiremo do vaših emocija. Više verujete u priču koja potiče od vama nepoznatih ljudi, nego u ono što vam govore roditelji i učitelji.
Najvažnija stvar koju treba da naučite je da KAŽETE “NE” ONOME ŠTO ZA VAS NIJE DOBRO. Kada god nešto nameravate da učinite PITAJTE SEBE: “DA LI JE TO DOBRO ZA DRUGE I ZA MENE?”
Nama učiteljima uzalud su seminari na kojima se učimo kako da vas na što efikasniji način nečemu naučimo.Trebaju nam seminari na kojima ćemo naučiti da vas razumemo.
Dok škola bude obrazovala, a mediji vaspitavali, ni vama ni nama, neće biti bolje. Znamo mi da vi pripadate novom vremenu, i novom svetu, ali od kad je sveta i veka jedna stvar je ostala ista: NAJTEŽE JE BITI ČOVEK PREMA DRUGIM LJUDIMA. ČOVEK PRESTAJE DA BUDE ČOVEK KADA POČNE DA PRISVAJA ONO ČEGA NIJE DOSTOJAN – ONO ŠTO MU NE PRIPADA ILI ŠTO NE ZASLUŽUJE! To je suština – zašto smo osuđeni da živimo zajedno i zavisimo jedni od drugih!
Obrazovanje je jedna priča, vaspitanje je druga. DRAGA DECO ONOME KOME STE DOZVOLILI DA VAS VASPITAVA – TOME I PRIPADATE! Pomozite nama – roditeljima i učiteljima da vas ne “IZGUBIMO”!
Autor Momčilo Stepanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama