Када је летњи распуст не значи да деца не треба да уче, али кроз игру.
Када се енглески увео као обавезан предмет, главни аргумент је био да деца боље усвајају страни језик док су мала. То је тачно, али готовост или спремност за билингвизам (подједнако познавање два језика – матерњег и страног) завршава се негде око треће године.
Требало би дозволити деци да прво савладају читање и говорне вештине на свом матерњем језику и да тек касније пређу на страни језик. Настава у првом и другом разреду своди се на усмено понављање речи, цртање и писање. Што јесте лепо, забавно и једино могуће, али проблем настаје када од трећег разреда деца морају да савладају основе писања и читања и схвате да је учење много озбиљније него што им се чинило у почетку.
Својевремено, када се енглески учио од петог разреда, деца су напредовала брже и боље. Енглески су имала четири пута недељно и није било другог страног језика који је вршио негативан трансфер знања.
Наравно да је добро да се осим матерњег говори и још неколико страних језика, али увођење другог страног језика као обавезног предмета ствара додатан притисак на ученике.
Нисмо сви подједнако талентовани за језике, као што немамо сви таленат за певање, цртање… Ову чињеницу би требало да сваки наставник и родитељ има на уму када оцењивање дође на ред. Нека деца су рођењем добила дар и не улажу превелики напор да би имала одличне оцене. Постоје и они којима не иде сасвим лако. Такву децу треба стално подстицати и награђивати похвалама за сваки уложен труд.
Често су родитељи у дилеми да ли да упишу дете на курс страног језика. По мом мишљењу, не би требало, посебно ако то није лична жеља детета. Дете ће то схватити као додатну обавезу, чак и притисак и велике су шансе да развије одбојност не само према једном већ и према осталим страним језицима. Други разлог је илузија детета да поседује сасвим довољно знања јер се у почетку истиче и одваја од остале деце тако што располаже већим фондом речи и научених фраза. Временом такво дете, обично, почиње да стагнира.
Оно што би требало урадити је дозволити деци да језик уче и док гледају цртане филмове и слушају музику – показати им да учење није само меморисање чињеница из уџбеника или спремање за контролни задатак. Добар савет је, рецимо, да све што можете у узрасту од шест или више година деци пуштате у изворној верзији, без синхронизације, а са преводом на ћирилици. Вежбаће да читају и уједно меморисати значење речи, а да то неће ни приметити.
На крају, желела бих да напоменем да је овде енглески наведен као пример јер је он, углавном, први страни језик који се учи у школи. Основни задатак наставника било ког страног језика али и родитеља је да развијају љубав према учењу и да никако не стварају аверзију код деце. Охрабривати их, подстицати и не вршити притисак је сасвим довољно за почетак.
Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика