Kada je letnji raspust ne znači da deca ne treba da uče, ali kroz igru.
Kada se engleski uveo kao obavezan predmet, glavni argument je bio da deca bolje usvajaju strani jezik dok su mala. To je tačno, ali gotovost ili spremnost za bilingvizam (podjednako poznavanje dva jezika – maternjeg i stranog) završava se negde oko treće godine.
Trebalo bi dozvoliti deci da prvo savladaju čitanje i govorne veštine na svom maternjem jeziku i da tek kasnije pređu na strani jezik. Nastava u prvom i drugom razredu svodi se na usmeno ponavljanje reči, crtanje i pisanje. Što jeste lepo, zabavno i jedino moguće, ali problem nastaje kada od trećeg razreda deca moraju da savladaju osnove pisanja i čitanja i shvate da je učenje mnogo ozbiljnije nego što im se činilo u početku.
Svojevremeno, kada se engleski učio od petog razreda, deca su napredovala brže i bolje. Engleski su imala četiri puta nedeljno i nije bilo drugog stranog jezika koji je vršio negativan transfer znanja.
Naravno da je dobro da se osim maternjeg govori i još nekoliko stranih jezika, ali uvođenje drugog stranog jezika kao obaveznog predmeta stvara dodatan pritisak na učenike.
Nismo svi podjednako talentovani za jezike, kao što nemamo svi talenat za pevanje, crtanje… Ovu činjenicu bi trebalo da svaki nastavnik i roditelj ima na umu kada ocenjivanje dođe na red. Neka deca su rođenjem dobila dar i ne ulažu preveliki napor da bi imala odlične ocene. Postoje i oni kojima ne ide sasvim lako. Takvu decu treba stalno podsticati i nagrađivati pohvalama za svaki uložen trud.
Često su roditelji u dilemi da li da upišu dete na kurs stranog jezika. Po mom mišljenju, ne bi trebalo, posebno ako to nije lična želja deteta. Dete će to shvatiti kao dodatnu obavezu, čak i pritisak i velike su šanse da razvije odbojnost ne samo prema jednom već i prema ostalim stranim jezicima. Drugi razlog je iluzija deteta da poseduje sasvim dovoljno znanja jer se u početku ističe i odvaja od ostale dece tako što raspolaže većim fondom reči i naučenih fraza. Vremenom takvo dete, obično, počinje da stagnira.
Ono što bi trebalo uraditi je dozvoliti deci da jezik uče i dok gledaju crtane filmove i slušaju muziku – pokazati im da učenje nije samo memorisanje činjenica iz udžbenika ili spremanje za kontrolni zadatak. Dobar savet je, recimo, da sve što možete u uzrastu od šest ili više godina deci puštate u izvornoj verziji, bez sinhronizacije, a sa prevodom na ćirilici. Vežbaće da čitaju i ujedno memorisati značenje reči, a da to neće ni primetiti.
Na kraju, želela bih da napomenem da je ovde engleski naveden kao primer jer je on, uglavnom, prvi strani jezik koji se uči u školi. Osnovni zadatak nastavnika bilo kog stranog jezika ali i roditelja je da razvijaju ljubav prema učenju i da nikako ne stvaraju averziju kod dece. Ohrabrivati ih, podsticati i ne vršiti pritisak je sasvim dovoljno za početak.
Autor: Marina Raičević, profesor engleskog jezika