Dragi Deda Mraze,
Izgleda da si me zaobišao. Uzalud sam čekala. Ili si me, kao relikt jednog bivšeg vremena, prebacio na spisak kod Božić Bate, što je čist faul… jer… ja sam dete komunizma, iako, moram priznati, uredno se pijukalo kod babe u selu i tražila para u česnici. Dakle, moraš mi ti skočiti kroz odžak, bez obzira na to što živim u zgradi i grejem se na struju, pa sjajan i neuprljan, pojesti keks ispod jelke i ostaviti poklon. Kao i svoj dobroj deci. I onima koji hoće da veruju.
Vidi ovako, Deda Mraze. Dolaziš nam na početku raspusta. Deca izlaze iz škole posuta konfetama, dok se ja klatim kao podeljena ličnost jer me sav svet van te zgrade optužuje za tri nedelje nerada, a rukovodstvo dovikuje kako ne smem zaboraviti da je raspust samo za decu, ne za nas, mi radimo, kreativno osmišljavamo razne seminare, druženja i radionice, skupljamo bodove i punimo portfolio, usavršavamo se i rastemo. Za mene je ovo dvojstvo preveliko iskušenje. Ne mogu da izdržim, a da se ne isplazim i jednima i drugima, naravno, u sebi, lepo sam vaspitana, pa odem bez griže savesti da kitim jelku, mesim kolače i šaram po prozorima uz glasnu muziku, čašu dobrog vina i dvoje unuka. Kako inače pobediti besmisao?
Ako si me zbog ovoga precrtao, neka si. Nisam ja vlasna da ti objasnim odakle prkos, zašto inat. Spusti se malo među nas. Vidi šta se dešava, pa onda sudi. Nemoj se vaditi kako to nije tvoj posao. Uostalom, ne treba mi tvoj poklon ako on podrazumeva da ćutim, špartam po direktivi i žmurim, poturim leđa za batinu, istrpim uvrede, progutam manjak na platnom listiću i pravim se kako mi nije ništa jer može biti i gore.
Znam ja, dragi moj, da će mi jezik doći glave. I sve one pročitane knjige. Kad se poslože između mene i sveta, suze mi prostor za prihvatanje. Zato, nije problem. Zaobiđi ti mene. Ali, razmisli na čemu treba da poradiš za sledeću godinu, za decu, da izađeš iz klišea, da im doneseš ono što im zaista nedostaje. Tada će i meni biti bolje.
Deda Mraze, vrati našoj deci roditelje. Donesi im slobodne vikende, normalno radno vreme, dovoljne plate. Tada će deca imati nedeljni ručak, šetnju, zajednički film. Moći će da idu polako. Razgovaraju. Prestaće dogovori u formi korporativnog brifinga, usputnih opaski, rečeničnih restlova. Cela kuća će se razumeti i dolaziti meni na časove i roditeljske sastanke vedra i spremna za budućnost. Jer će sadašnjost prestati da je vređa i nervira.
Deda Mraze, pošalji decu na putovanje bar dva puta godišnje. Jednom sa društvom, jednom sa roditeljima. Neka osete uzbuđenje planiranja, iščekivanja, pakovanja, jer put ne započinje na prvom kilometru, već u momentu kada pomislimo na njega.
Daj im priliku, Deda Mraze, da vide neka druga mesta, neke drugačije ljude i običaje. Daj im mogućnost da uporede, donesu ono što su videli, požele svoj dom i preko daljine ga procene. Neka ih na putovanju roditelji grle, neka plivaju daleko i prepričaju sve što nisu stigli, naprave fotografije, pa se u nekim godinama sećaju kako je to bilo.
Neka sa drugarima budu odrasli i hrabri, neka šapuću i kriju se, skaču, galame i rade sve što žele, neka lupe glavom u zid jer će samo tako porasti. Kada posle putovanja dođu u moju učionicu, biće puniji i zdraviji, toliko široki da ih ni jedna zlonamerna duša više nikada neće moći uplašiti stranim svetom i tuđim ljudima.
Dragi Deda Mraze, hajde stisni petlju i ne poklanjaj im više telefone i tablete. Ekrani su ograničeni. U njih ne može da stane svet. Poruke su iseckane. Drobe misao. Boje su prejake, svetlost zasenjujuća. Od njih se gubi sluh i dodir. Daj im prvo, dragi moj, priliku da progovore, objasne ono što osećaju, daj im da crtaju, slažu, prave nešto, trče, šutiraju, oznoje se, posvađaju, daj im da umeju, da nauče, pročitaju.
Možda je to, Deda Mraze, teži put, ali rizikuj buku, krš po kući, žalbe zbog dosade i fleke na novoj sofi, pa ih pošalji meni u školu vedre i svetle da se penjemo po tablicama i analiziramo fabule.
Deda Mraze, prošetaj se malo po našim školama i napravi spisak. Svašta treba. Nemoj biti naivan. Nemoj da te prevari kabinet za informatiku i pametna tabla. Uđi u đački toalet. Ostavi poneki sapun, ubrus, maramicu. Bojlere ne moraš odmah, skupo je. Podeli na više godina, navikla su deca na hladnu vodu. Ponesi sa sobom obavezno malo farbe, pojačaj natpis na zgradi, da se izdaleka i nedvosmisleno vidi kako je to škola, ustanova, institucija sa pravilima, pravima i obavezama. Podvuci neke bitne reči i u spisima po kancelarijama, znaš ti dobro od čega se sastoji red, dostojanstvo, poštovanje, stručnost. Kada slova zasjaje, kad suština zameni formu, poteče topla voda, prostor će postati dovoljno dubok za sve poduhvate.
Na kraju, moram i ovo da ti kažem. Prestani da lažeš ovu našu decu. Nemoj im stvarati utisak kako je sve lako. Ne postoji čarobni dah koji čisti svaki put kojim će proći. Nema skrovišta za svaki postupak. Ne štiti ih optužujući druge. Ne brani ih od onoga čemu treba da su dorasli. Ne pakuj ih u skupe patike. Ne podmićuj ih luksuzom. Neće deca tako biti bolja.
Onda oni dođu kod mene, žale se na svaki zadatak, roditelji me podsećaju na status, tužakaju se za ocenu, zovu i pritiskaju. Zato, dragi moj, zavrni malo skalu. Daj im poklone koji neće biti nakit, već izazov. I skloni se. Mogu oni to i sami.
Razmisli, Deda Mraze. Daj deci ono što neće baciti u ćošak sa ostalim prevaziđenim igračkama. Daj im sigurnost i nadu.
Kad sve ovo ispuniš, ako ispuniš, meni donesi neko efikasno sredstvo za skidanje mrlja i etiketa da očistim diplomu, operem katedru i dočekam kraj zimskog raspusta sa osmehom.
Do sledeće godine pozdravlja te
čekalica koja ne sme prestati da veruje.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca