Професорка Милица Мишић која у Медицинској школи у Лесковцу предаје српски језик од својих матураната опростила се говором који смо морали да забележимо и овако, у облику текста. А ко жели може га и саслушати на Фејзбук страници њене колегинице Милене Пећковић Поповић.
Драги моји матуранти, ово је наш последњи час.
Као неко ко вам је предавао матерњи језик, неко с ким сте се прилични често виђали, због кога су многе ноћи остале непроспаване, многе сумње пробуђене, многе мисли неизговорене, многи ликови и предели оживљени…
Као неко ко вам је причао некад о литератури, некад о животу, некада из угла писца и неке давне епохе, некада из личног угла, али увек из срца, желим да вас поздравим данас када завршавате школу и да вас испратим у живот.
Надам се да сам вас нечему научила. Ако не ја, онда велики српски и светски писци чија сте дела читали. На почетку сте велике животне борбе. Сетите се велике Софоклеове Антигоне. „Нема предаје!“ Ако имате циљ и идеју, у коју верујете, морате их бранити. Дон Кихот је то најбоље знао. Ови ваши Рани јади су увод у нешто велико. Бићете спасени само ако стрпљиви, попут Марице која је по читаву ноћ чекала Митра, или Пенелопе која је чекала Одисеја.
А и од тог Одисеја би ваљало научити како се стичу животна искуства. Она су непроцењива.
Ако имате среће, увек ће вам се наћи неки Гилгамеш или Санчо Панса. Чувајте пријатеље. Много ће вам требати. Без њих, нисмо цели. И када су вам циљеви велики и далеки, користиће вам савети Светог Саве и Беседе на Гори. Ипак је скромност врлина.
Који год посао у животу радили, радите га поштено и предано. Посветите му се потпуно. Онако како је Јефимија везла посвету Кнезу Лазару и Како је Вук Исакович тражио Плаву звезду.
Не заборавите на Домановића, ако од вас буду тражили да пратите Вођу. Или да вам ударе Дангу. Немојте! Тиме ћете прихватити живот у Мртвом мору.
За уметност увек морате наћи времена. Она је у сваком складу и у једноставности, у оној Ћуприји на Дрини и оној на Жепи. У цркви у Авињону и оној посебној од далматинских борова пред којом сте овековечили Костићеву химну љубави.
И за причање увек нађите времена. Рекао вам је Андрић примајући Нобелову награду. Причање је благотворно и спасоносно. Сетите се тога када својој деци будете причали приче за лаку ноћ.
Поменула сам малочас љубав. Борите се за праву љубав! Не дозволите да дуне неки ветар Лазе Лазаревића и све однесе. Биће ту Ромеа, Јулије, Татјане и Оњегина, Вронског и несрећне Ане. Биће и Ленке, Дафине, Софке. Биће и правих и погрешних, али, срце не греши.
Некоме ће живот бити Долап, некоме Вече на шкољку, некоме Суматра. Падаћете, устајати, копрцати се, борити, одустајати. Али немојте стати. Немојте ни као Јозеф К. тако лако пристајати. Немојте ни као Владимир и Естрагон. Лишите се сваке хамлетовштине. Гурајте свој камен не очајавајући кад се, по ко зна који пут, враћате по њега. Ометаће вас неки Свидригајлов, Лужин, нека Љона Ивановна, неки Поцо и Лики.
Јер, „свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благородној“.
Праштајте!
Волите!
Разумејте!
Сетите се само Соње Мармеладове.
Живот није лак. Можда је баш зато и леп. Пун је суза, смеха, дугих ноћи, кратких дана. Хладних ветрова, мирисних свитања.
Биће ту свега. Припреме нема. Грешке су природне, људске. Живот је промена. Човек је промена!
Након свих, сетићете се Ахмеда Нурудина.
Са жељом да и убудуће читате, више не зато што морате, већ зато што, надам се, желите и волите!
Поздрављам вас и желим вам да останете своји.
А ја ћу вас као посебне, заувек памтити.
Проф. српског језика Милица Мишић