Nastavnica srpskog: Malo je danas dece koja uče za sebe. Uči se za roditelje i novi mobilni

24 juna, 2020

Dok su se nizale pohvale i kritike na račun nastavnika tokom onlajn nastave, do nas su stizali i brojni primeri onih koji su svojim radom i zalaganjem, ne samo u toku pandemije, nego i mnogo pre toga, zaslužili da se o njima piše i govori.

Jedna od njih je Jelena Pavlović, profesorka srpskog jezika i književnosti u OŠ ,,Ivo Lola Ribar” iz Novog Sada, o kojoj roditelji njenih đaka imaju samo reči hvale. Tokom perioda onlajn nastave lekcije je postavljala i sa đacima komunicirala svakog dana, imala razumevanja i brinula za one koji možda ne stižu da na vreme ispune svoje obaveze, bodrila ih i hrabrila, nije štedela pohvale. Uvek je bila dostupna da nejasno pojasni, a od nje su deca naučila mnogo više od gradiva srpskog jezika. 

Iako nije bila raspoložena da mnogo govori kad smo je za to pitali, jer joj skromnost to nije dozvolila, nas je na intervju najviše podstakao jedan njen čin od pre nekoliko godina. Naime, učenica, kojoj je bila odeljenjski starešina, našla se u vrlo teškoj situaciji, preko noći. Bez doma i roditelja koji bi u tom trenutku brinuli o njoj, Jelena je bila prva koja se našla i pružila joj dom (i mnogo više od toga). 

Jelenu smo, osim o ovom događaju, pitali i o onlajn nastavi, tome kakva su deca danas, da li je bitan način na koji s njima komuniciramo i koja je odgovornost nastavnika u svemu tome.

Radite kao nastavnik srpskog jezika već 25 godina, ispratili ste nekoliko generacija dece. Ono što pitamo svakog nastavnika sa velikim iskustvom, pa moramo i vas je – da li su deca drugačija? Da li su im radne navike, vaspitanje, interesovanja koja pokazuju zaista zabrinjavajući?

Deca jesu drugačija, kao i sve oko njih. Sve se promenilo: odnosi u porodici i zahtevi roditelja; napredne tehnologije koje su postale deo svakodnevnog života; neprikladni, a dostupni sadržaji u medijima… To sve utiče na razvoj dece i na njihov odnos prema školi. Radne navike su sve manje zastupljene u đačkom životu ili su svedene na minimum. Ako uče, to više rade da bi zadovoljili formu. Malo njih shvata da uče za sebe, a ne za roditelje ili zbog novog modela mobilnog, a još manje je onih koji žele da se takmiče (tu dolazimo do pitanja odnosa društva prema školi) jer za uloženi rad i trud ne dobijaju odgovarajuću nagradu. Ni oni, ni njihovi mentori.

U školi često kažemo da deca osnovno vaspitanje stiču u porodici, a mi smo tu da ga nadograđujemo ili korigujemo. Problemi nastaju u (ne)poštovanju pravila škole, od međuučeničkih odnosa do odnosa prema nastavnicima. Nekad roditelji ne shvataju da imamo zajednički cilj – a to je srećno dete koje kroz učenje napreduje, u skladu sa svojim mogućnostima.

Iz generacije u generaciju zabrinjavajuća interesovanja su se menjala od neprikladne garderobe preko muzike, filmova i igrica do zloupotrebe pametnih telefona. Treba im objasniti dobre i loše strane, šta dobijaju, a šta gube, kako da nađu meru! Treba strpljivo i uporno pričati i navoditi što više primera pravih vrednosti.

Foto: Canva

Kakav je vaš opšti utisak o onlajn nastavi? Da li je vama, kao nastavniku, to bio veliki izazov ili ste i ranije koristili digitalne tehnologije u svom radu, pa ste sada to samo radili intenzivnije?

Nastava na daljinu za mene jeste IZAZOV, prvo nametnut od pandemijskih okolnosti, a onda je postao profesionalno samonametnut. Ranije sam u manjoj meri koristila neke vidove digitalnih tehnologija kao dopunu školskim časovima: na početku da đake zainteresujem za biografije pisaca kroz video zapise, da ih raznim slikama podstaknem na opisivanje ili da im ponudim objašnjenja nepoznatih reči, a da im zvučni zapisi postanu uzori izražajnog recitovanja. Digitalni udžbenici i ostali propratni digitalni materijali su delimično bili pogodni za kraj časa, tj. za evaluaciju. Glavni deo časa zasnivao se na nezamenljivoj nastavi na blizinu u učionici, ako sada govorimo da je aktuelna nastava na daljinu!

Vaši đaci kažu da ste izuzetno predani poslu. Da tokom nastave na daljinu nije prošao dan da niste u virtuelnu učionicu postavili neku lekciju, objašnjenje, zadatak. Kažu da ste bili uvek dostupni i za pitanja i pojašnjenja. Koliko je to naporno za nastavnika kada ima 100 ili više đaka kojima treba da bude na raspolaganju?

Nastavu na daljinu smo započeli preko Vajber grupa, a savladali u Gugl učionicama. Velika pomoć je bila TV nastava koja je za mene predstavljala i vid samoprovere. Četiri puta nedeljno smo predano pratili TV časove i komentarisali. Trudila sam se da princip rada iz školske učionice prenesem u Gugl učionicu i prilagodim novim zahtevima. To je bilo novo za sve nas, i učenike i nastavnike, tako da smo pomagali jedni drugima, učili na greškama i sticali samopouzdanje. Jeste bilo naporno i teško jer je iziskivalo kako žrtvu slobodnog vremena tako i puno strpljenja i razumevanja. I pored toga što smo stekli nova znanja na nov način i savladali nove veštine, ipak svi želimo da se vratimo u školu!

Šta mislite, koliko je u ovom periodu đacima bio važan način na koji nastavnik komunicira? Da li smatrate da ste, otvorenim i bliskim načinom komunikacije (slanje emotikona i pokazivanje deci da ste zaista srećni kad urade nešto dobro) uspeli da ih dodatno motivišete?

Svako vreme nosi svoje breme. Zašto otežavati? Ne znamo da li je nekom učeniku roditelj ostao bez posla ovde ili u inostranstvu, da li roditelji rade od kuće, pa čekaju na red za računar… Zato je važno kako se obraćamo đacima. Treba da pokušamo da ih LEPIM opustimo, izmestimo i usmerimo na učenje, da im pokažemo da nam je drago što su se potrudili, da svaka greška može da se ispravi, da im damo primer da na lepo odgovore lepšim i da je najlepše biti iskren prema sebi i prema drugima.

Moramo se dotaći i teme jednog velikog i zaista humanog dela na koje morate biti ponosni iako se o tome nije u javnosti i govorilo ni pisalo. Pre izvesnog vremena, jedna vaša bivša učenica je sticajem okolnosti, ostala bez doma. Vi ste tada na neko vreme preuzeli brigu o njoj. To je bio, pre svega čin ogromne humanosti i ljubavi prema deci s kojom radite. Kako je došlo do toga da baš vi budete neko ko će brinuti o detetu i kako danas gledate na taj čin?

Ponudila sam pomoć jer sam imala uslova da joj obezbedim mirno utočište. Koliko sam mogla, pomogla sam, ali na svoj način su pomogli i svi učenici, ne samo iz odeljenja, već i iz škole.

Konačno, smatrate li da je prosvetni radnik u Srbiji i danas cenjeno zanimanje? Da li, bez obzira na situaciju u društvu, svaki nastavnik pojedinačno može da se izbori za poštovanje i đaka i roditelja i kolega?

Rad u prosveti se ne razume dovoljno i nije adekvatno priznat u društvu. Od nastavnika se puno očekuje – da bude stručan predavač, pedagog, psiholog, obučen za inkluzivni rad, za profesionalnu orijentaciju… Svaki nastavnik može svojim radom da zasluži poštovanje okoline, ali pojedinačnim misijama se, kako sada izgleda, teško menja preovladavajući odnos društva.

Intervju vodila: A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Nastavnica srpskog: Malo je danas dece koja uče za sebe. Uči se za roditelje i novi mobilni"

  1. Ljubiša Milosavljević kaže:

    Radio sam u osnovnoj školi 42 godine kao nastavnik matematike.Sada sam u penziji već 4 godine.Stalno sam ponavljao da se sa decom mora da razgovara o svemu jer su željni razgovora i lepe reči. Nisam imao problema i svi su dobro prolazili dalje, nisu imali problema sa matematikom i sa komunikacijom.Sve će to deca da prepoznaju. Izdržite i puno sreće dalje. Mata

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama