Већ данима размишљам о инсистирању на изразу “у корист ученика“. Питам се, шта то, заправо, значи. Наставник треба да ради у корист ученика, кажу сви. Добро. Наравно, подразумева се да све што ја као наставница радим, треба да охрабрује, подстиче и утиче на стицање знања и вештина мојих ђака. Због тога сам и изабрала професију којом се бавим, којој припадам и од које не одустајем.
Али када емоције родитеља превладају, многе ствари мењају смисао. У том случају, то да радим “у корист њиховог детета“ добија ново значење, нову димензију која се коси са суштином. То у интерпретацији неких значи: дај му бољу оцену, разуми и оно што се не да разумети, зажмури и када успоставиш правило, не цепидлачи, не тражи превише – једноставно, учини све да дете буде задовољно.
А шта ако бисмо “корист“ заменили са “добробит“? И кад би интерес уступио место смислу? Дакле, радимо оно што чини добро детету, а сви ми одрасли знамо да такве ствари понекад и нису пријатне. Наставници припремају своје ђаке за живот, а њега поред лепих ствари чине и оне мање лепе, па и понека неправда. Зар их не треба усмерити на рад, залагање, истрајност, поштење, на борбу ка освајању циља. Да, пут до тих вредности није лак, али сваки корак оснажује. Учење није лако, али не значи да од знања треба одустати. Да, неправде постоје, али треба се и тада снаћи, а не одустајати.
Учимо их да је знање једино богатство које им нико не може одузети! Оно је добробит за њих, њихову будућност. Оно даје смисао сваком човеку. Не подилазимо им неким тренутним задовољствима у облику цифре са децималним записом. Не учимо их да ће увек бити неког ко ће интервенисати због њиховог незадовољства, ко ће питати уместо њих, ко ће слушати више него они. Не одузимајмо им способности у којима су бољи од нас одраслих.
И зато ја не радим у корист својих ђака, већ за њихово добро.
Аутор: Тамара Седлан