Како сам окружена људима који су запослени у просвети, свакодневно слушам о догодовштинама из школе. Највише је прича из основне, јер су деца коју родитељи тамо остављају посебна прича.
Оно што родитељи треба да имају на уму када ујутру испоруче своје дете у одређену установу, јесте да су се они решили муке на кратко, па би било лепо да имају разумевања за наставнике.
Кренимо од почетка
Кренимо од деце. И то од оних које зовемо “пачићи”. Та изразито ситна деца бачена у море образовања и модул васпитања невероватно су несвесна чињенице да је учитељ пред њима. Тачка. Не ко је тај учитељ, шта предаје, него да је пред њима. Она седе, устају, шетају се, и све то у једном минуту. Све времене су насмејана и не знају да персирају. Она вуку за рукав да им се завеже пертла, она плачу на опомену и мрзе да преписују, а много воле да певају. Много вас нервирају, али вам на крају некако улепшају дан. “Пачићи”…
Развојни пут “пачића”
Онда се они некако претворе у дечицу која иду у трећи и четврти разред. Ова врста деце воли да се дере на часу. У овом узрасту откривају чари међусобног вређања, што касније води до настанка кланова. Међусобно се повређују. Плачу због других, плачу због себе, плачу због себе што су повредили друге. Плачу… Они ће вам забринуто прићи да би вам показали да им је испао зуб. Они ће усхићено подизати два прста, а потом ће заборавити зашто су се јавили. И онда, док вас грле пред излазак са часа, док још које дете вучете закачено за ногавицу, стижете до степеница у холу…
Иницијација петака и најезда пубертетлија
Дакле, стижете до степеница у холу где се сурвава маса оних који су на прагу пубертета. Ма каква Вагнерова Валкира! Та музика коју чујете док посматрате најезду хормона како се слива низ степенице треба да има другачији назив – Строваљивање подмладака. У том тренутку сваки разредни прати погледом масу и тражи познато лице и моли бога, да ако већ мора да падне неко дете, падне дете чије родитеље и не виђа тако често. Само да је од оних нормалних, само да је од оних нормалних…
Док их посматрају, њихови животи им се одвијају пред очима. Све могућности се попут те масе сливају у једно питање – Шта ми је ово требало?
У том тренутку долази један од оних који су лака мета, које старији ученици често исмевају, али они умеју да то окрену у своју корист. Дакле, петак се сав задихан приближава наставнику – Наставниче, наставниче, они ме јуру! О тај бес на лицу подмлатка, та борба за правду коју заглушује незнање. Гледате га, кажете коју реч утехе, а знате да ће за годину дана он бити у тој истој маси што јури.
За крај првог школског дана
Када им овако протекне дан, одлазе кући сломљени, жељни одмора и сна. Наставници, не деца. Седну на кауч и још увек обучени препричавају шта су све видели, доживели, због кога су код педагога ишли, са ким код директора. И у тренутку када на све то мало забораве, када се покрену неке друге теме, чује се звук порука које стижу у Вибер групу за родитеље…
Али о родитељима следећи пут. Они су посебна прича…
Сања Грујић
Извор: lorelaj386