Nezvanične informacije kažu da je profesoru Treće beogradske gimnazije juče polomljena jagodična kost. Nasilje nad devojčicom iz Toponice koja je tek peti razred, okarakterisano je kao krivično delo silovanje. Na pitanje jednom od roditelja dečaka koji su devojčicu maltretirali šta je s tim u vezi preduzeo, odgovor je glasio – ništa. I ta jedna reč mogla bi da sumira sve ono što kao društvo činimo povodom stravičnih događaja koji su nas snašli, počev od maja prošle godine. Ništa. Ili bar ništa značajno.
Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije pozvala je svoje članove, ali i sve one koji su pogođeni nedavnim događajima da se sutra, u 12 časova, pridruže protestnoj šetnji od Skupštine Srbije do zgrade Vlade, gde će biti predat spisak zahteva za izmenu Krivičnog zakonika.
U međuvremenu, prosvetni radnici s kojima smo razgovarali jednoglasno su revoltirani i nezadovoljni situacijom u kojoj su se našli kako nastavnici, tako i celokupan obrazovni sistem.
„Nasilje je sveprisutno u školama. Na svim nivoima. Uprkos svim merama, smernicama, preporukama, ono je u porastu. Timovi protiv nasilja se sastaju gotovo svakodnevno. I druge službe registruju istu pojavu, ali o tome se javno ne govori. Šta vidim kao razlog? To što deci šaljemo pogrešne poruke. Da za prekršaje, povrede zabrana, nasilje ne postoje adekvatne mere, bar ne one koje bi na njih imale uticaj. Deca više ne reaguju ni na reč nastavnika, ni na reč školskog policajca, ni na reč svojih roditelja – jer im je jasno da su nedodirljivi.“ – kaže Maja Radović, nastavnica srpskog jezika u Osnovnoj školi „Jovan Miodragović“ iz Beograda.
Kako je objasnila, problem su preduge procedure, obimna dokumentacija i traženje dokaza za sve.
„Više ne postoji reč nastavnika. Roditelj deteta koje je doživelo nasilje želi kaznu i želi da to nasilje prestane. Njega ne interesuje silna papirologija, sastanci timova, društveno-koristan rad. Ne. Samo efekat, koji, najčešće izostane. I u takvim slučaju, iako je škola uradila sve što joj je dato kao opcija, roditelj će reći – škola nije uradila ništa.“ – objašnjava Radović.
Na pitanje gde vidi rešenje, ona odgovara:
„Rešenje je u skraćenim procedurama i reagovanju po hitnom postupku. Suspenzija učenika koja podrazumeva rad sa tim učenikom od strane drugih specijalizovanih stručnih službi, a ne nastavnika u školi koju pohađa. Ovim što sad imamo, suspenzija učenika je kazna veća za nastavnika, nego za učenika koji je suspendovan“ – kazala je naša sagovornica.
Da je situacija alarmantna slaže se i Gordana Vučinić Opalić, koja srpski jezik i književnost predaje u OŠ „Ljuba Nenadović“.
Ona kaže da nema mesta iščuđavanju zbog svega što se dešava, kada uzmemo u obzir da su adekvatne reakcije izostale onda kada je bilo vreme da se reaguje.
„Zar smo već zaboravili izvučenu stolicu? Naravno da jesmo. Jer mi imamo kratko pamćenje. Mi smo toliko poniženi, obespravljeni, ozlojeđeni i ljuti da smo utrnuli. I ćutimo. Trpimo. Nasilje koje su naše kolege doživele je toliko strašno, uznemirujuće i ponižavajuće da mi je muka i dok o tome samo razmišljam. Ponavljati iste floskule o tome ko je kriv, zašto se to dešava, kako sistem ne valja i sve ostale davno ispričane i izlizane priče, nisu ništa drugo nego sipanje soli na živu ranu ovih ljudi, a i svih nas.“ – kaže za naš portal profesorka Vučinić Opalić.
Dodaje i da smo svi mi veliki generali kad se bitka završi.
„Sve mi znamo – i ko je kriv i zbog čega. Znamo, ćutimo i ništa ne preduzimamo. A kad se dogodi ovako nešto, mrtvo more se ustalasa nakratko dok je javnosti zanimljivo da se zgražava nad nesrećom drugih (zahvaljujući Bogu što je neko drugi!), a kad se halabuka stiša, šta se dogodi? Sve ponovo utone u nevidljivost, u trpljenje i strah. Pišemo planove zaštite, pišemo izveštaje, donosimo neke mere koje nam uvek obore roditelji ili Ministarstvo jer, zaboga, nije ispoštovana procedura, nedostaje neki dokument i more nekih administrativnih budalaština. I molimo Boga da se nama ne dogodi ništa slično!“ – ističe naša sagovornica.
Kako kaže, boji se samo da je pitanje ko je sledeći.
„Zato svi sutra moramo izaći i pružiti podršku kolegama i svima onima koji svakodnevno trpe neku vrstu nasilja, pa i onu nevidljivu i nedokazivu, koji se osećaju da su prepušteni sami sebi, obespravljeni i nezaštićeni.“ – zaključuje Vučinić Opalić.