Данашња деца школског узраста не могу без интернета, без прозе и поезије могу. Из руку не испуштају мобилне телефоне. Не друже се више с књигом – зуре у екран, листају сторије, размењују мимове и гифове, емотиконе и емоџије, дужи текстови им не држе пажњу. Школску лектиру углавном доживљавају као наметнуто штиво, напорно и досадно.
– Ако бисмо да слажемо „варку на варку”, рекао бих да није тако. Важно је, за почетак, да престанемо да се лажемо. Оног тренутка када се ученицима изговори реч лектира, већ су пет корака даље од читања. Стиче се утисак да списак лектира састављају највећи „мрзитељи књижевности”, иако знам да није тако. Али замислимо ученика петог разреда који отвара читанку и прво на шта наилази јесте песма Милице Стојадиновић Српкиње „Певам песму”. Поред свести да је историјски значај песникиње немерљив, изговорићу нешто што је вероватно јерес – та песма може само да подстакне дете да никад више не прочита ниједну песму, и за једног петака нема никакав значај, нити ће икад имати. Уместо да приволи децу, да их заголица, инспирише – избор лектира, текстова и песама децу и младе трајно удаљи од читања – разјашњава у разговору за „Политику” Душан Благојевић, професор српског језика и књижевности у Гимназији у Лебану.
Проблем је, уверен је он, што смо, како каже, „заточеници имагинарног књижевног канона, па пошто и сами робујемо, онда и неимагинарну децу заробимо”. Да би било осетних помака набоље у развијању и неговању ваљаних читалачких навика, неопходно је да практичари из учионица више учествују у раду комисија које праве и одобравају програме наставе и учења, увиђа овај награђивани професор.
– Недостаје храбрости да се искорачи. Не постоји ни политичка воља и системска подршка, видели смо шта се десило с колегама које су пробале да изоставе Десанку Максимовић из четвртог разреда гимназије. Док је тако, седмаци, пубертетлије, „читаће” препричану Андрићеву приповетку „Јелена, жена које нема”, а наставници ће лагати себе да су је ученици разумели. Ето, тако започиње мржња према књижевности. Онда дођу у средњу школу и кажу да је последња књига коју су прочитали „Бела грива”. Дође ми да им кажем да их разумем, али не кажем – илуструје Благојевић.
Када би требало да се развија читалачка мотивација, књиге које деци нудимо бивају за њих досадне својом формом, тематиком, оптерећујуће обимом, некомуникативне с тренутком у којем деца одрастају, напомиње за наш лист Сена Вукотић, наставница српског језика и књижевности у Основној школи „Мито Игумановић” у Косјерићу. Добар пример за мотивишуће, истраживачко у читању у нашој књижевности за децу, по њеном мишљењу, јесу књиге наших савременика: Уроша Петровића, Дејана Алексића, Јасминке Петровић, Игора Коларова, које ученици и воле.
– Теме, поетика, приповедање, иронија, игра речи, поигравање с концептом читалац–књига–прича–јунак могу се објаснити сасвим добро кроз ето једну Алексићеву књигу „Кога се тиче како живе приче” на допадљив и љубак и не површан начин који ће бити мотивација да се разбије мит о досадности и далеким стиловима. Највеће освежење наших школских програма управо је увођење ових писаца. До класика светске и наше књижевности долази се преко будућих класика, а ови писци то јесу. У супротном генији какви су на пример Андрић или Исидора Секулић због недовољне претходне читалачке ангажованости деце остављени су да буду запамћени као тешки и неразумљиви – објашњава Вукотићева.
Цео текст: Политика