Nastavnik istorije: Koje istorijske lekcije deca ne uče u školama (a trebalo bi)

maj 5, 2017

Da bismo stvorili bolju budućnost, neophodno je da upoznamo prošlost. Ako pogledamo sadašnjost u kojoj živimo, možemo zaključiti da generacije rođene sredinom prošlog veka, pa i malo kasnije, nisu naučile neke važne lekcije. O tome i drugim istorijskim temama za Zelenu  učionicu govori Aleksandar Todosijević, nastavnik istorije u OŠ „Branko Radičević“ u Batajnici i predsednikom je Udruženja za društvenu istoriju – Euroclio. Aleksandar je i autor udžbenika i radne sveske sa istorijskom čitankom za 5. razred osnovne škole kao i više nagrađenih radova na konkursu Digitalni čas. Urednik je bloga Učionica istorije, koji se bavi nastavom istorije i popularizacijom istorije kao nauke među mladima. 
Interes svake države je da deca imaju kvalitetno obrazovanje i da poznaju nacionalnu i opštu istoriju. Istorijske činjenice su predmet debata, a samim tim i sadržaji udžbenika istorije. Koliko mladi danas znaju istoriju?

Sadržaji udžbenika nisu promenjeni, niti su se u poslednjoj deceniji prosvetne vlasti ozbiljno bavile time. Svakako da je interes svake ozbiljne države da mladi dobiju kvalitetno obrazovanje. Suštinsko pitanje koje se nameće je koliko mladi uopšte znaju istoriju? Mnoga istraživanja koja su sprovedena na teritoriji Republike Srbije pokazala su da je znanje mladih o prošlosti nedovoljno. Stavove i uverenja umesto u školi, oni izgrađuju uglavnom putem medija ili interneta. Jak je uticaj elektronskih medija na mlade, pre svega društvenih mreža kojima se informacije šire bez ikakve kontrole. Narastajući nacionalizam, rasizam, ksenofobija, homofobija su sve prisutniji u javnom govoru, ali i u učionici. Tako se izgrađuju stavovi kod mladih utemeljeni na stereotipima i predrasudama, koji nisu u skladu sa zvaničnim ciljevima i ishodima obrazovanja i vaspitanja. Učenici osnovnih i srednjih škola nisu u stanju da zauzmu kritički odnos prema medijima, tako da su znanja koja usvajaju pomoću ovakvih „neformalnih sredstava informisanja“ uglavnom politički obojena i iskrivljena. Obrazovni sistem je zapao u duboku krizu, ne samo kod nas već i u Evropi, a tome su pogodovale nove društvene okolnosti (porast snaga ekstremne desnice u Evropi, veliki migrantski tokovi sa Istoka, terorizam u „srcu Evrope“, narastajuća ksenofobija, …). Kako naučiti učenike da razumeju svet u kome žive i društvene okolnosti u kojima se nalazimo kada programski sadržaji istorije nisu pretrpeli ozbiljnu reformu? Treba naglasiti da je savremeno doba, tj. period posle Drugog svetskog rata, marginalizovan na nekoliko časova nedeljno u završnim razredima osnovne škole i gimnazijama, što je u svakom slučaju nedovoljno da bi učenici shvatili širi istorijski kontekst vremena u kome žive.
Kada već govorimo o sadržaju, da li je nastavni plan i program prilagođen psiho-fizičkim potrebama učenika osnovnih i srednjih škola?
Nastavni plan i program nije prilagođen uzrastu učenika osnovnih i srednjih škola. Planovi i programi po razredima, za osnovce i srednjoškolce su preobimni, opterećeni faktografijom, činjenicama, ličnostima, godinama, jednom rečju nepotrebnim informacijama koje učenici treba da memorišu. Poseban apsurd predstavlja to da srednjoškolci uče sve ono što su učili u osnovnoj školi samo malo opširnije. Zašto se ne primenjuje tematski pristup nastavi istorije u srednjim školama? Obrazovna postignuća učenika mere se uspešnom reprodukcijom sadržaja i činjenica, a uloga nastavnika svedena je na monolog i procenu faktografske tačnosti učeničkih odgovora. U savremenom društvu informacija nije više dragocena kao u XIX i XX veku kada je bila „moćno oružje“ u rukama nastavnika. Podsećam da živimo u digitalnom dobu i da nas do informacije deli jedan klik mišem ili dodir na tablet ili pametni telefon. Osnovni koncept moderne nastave istorije treba da se zasniva na analizi informacije kroz rad na istorijskim izvorima, razvijanju kritičkog mišljenja kod učenika i njihovom osposobljavanju da selektuju i pronalaze relevantne podatke tj. da razvijaju kompetencije koje su primenjive u praksi. Da bismo takav sistem uspostavili, nastavni planovi i programi moraju da se menjaju iz korena.
Trenutno je u izradi promena nastavnih planova i programa od strane ZOUV-a. Imao sam prilike da pogledam radnu verziju plana za peti razred osnovne škole. Suštinski tu se ništa značajnije nije promenilo. Sadržaji petog razreda (u kojima se istorija izučava kroz jedan čas nedeljno) nisu uopšte rasterećeni. Doduše predloženi su obavezni i preporučeni sadržaji, što predstavlja novinu u dosadašnjim planovima. Autori ZOUV-a dali su i preporučene ishode po nastavnim temama, mada mi uopšte nije jasno zašto nisu izvučeni opšti ishodi za svaki razred. Opšti utisak je da je aktuelna reforma nastavnih planova i programa iznuđena i sprovedena na brzinu, kako bi se informatika „ubacila“ kao redovan predmet u obrazovni sistem, s tim da bi trebalo oduzeti po koji čas ostalim predmetima pod izgovorom „rasterećenja nastavnih sadržaja“.
Lekcije iz nacionalne istorije su uvek škakljiva tema, naročito na ovim našim prostorima, gde se istorija različito tumači i  neretko prepravlja za potrebe sadašnjosti. S kojim problemima se suočavaju nastavnici istorije u pokušajima da obrade teme kriza i ratova koji su se dogodili tokom 20. veka na ovim prostorima?   
Kada je reč o ratovima 90-ih, od nastavnika se očekuju da takve teme predaju, iako treba imati u vidu da nastavnici na fakultetu, tokom svog inicijalnog obrazovanja, nisu obrađivali takve teme. Dakle, nastavnici nisu dovoljno obučeni kako bi ispunili take zahteve. S druge strane, istoriografija još nije dala odgovore na mnoga osetljiva i kontroverzna pitanja novije istorije. Istorijske činjenice vezane za Drugi svetski rat i savremeni period istorije najčešće su predmet oštrih debata u javnosti. Nažalost, takve debate vode se najčešće putem elektronskih medija i sredstava javnog informisanja, a uslovljene su, uglavnom, aktuelnim političkim potrebama elita na vlasti. Promene društvenih okolnosti zadnjih nekoliko decenija nametnule su drugačije tumačenje savremenih zbivanja u XX veku. Završetkom Hladnog rata sličan proces desio se u Evropi, a naročito u zemljama jugoistočne Evrope. Slomom komunizma u bivšim socijalističkim državama zavladao je snažan antikomunizam. Danas se u većini bivših socijalističkih država podrazumeva da se radi o razdoblju za koje se isključivo vezuju pojave kao što su: teror, represija, obračun sa ideološkim neistomišljenikom. Dominantna kultura sećanja iz vremena socijalizma tj. ona koja je počivala pre svega na antifašističkom narativu, naišla je na nekritičku osudu. U javnom prostoru, ali i u aktuelnim programima i udžbenicima istorije prisutne su formulacije o „dva antifašistička pokreta u Srbiji“, “patriotskoj vladi Milana Nedića”, “masovnim grobnicama komunističkog terora” i sl. U takvim okolnostima teško je očekivati od nastavnika da zadrže objektivan pristup u učionici i kvalitetno prenesu znanja učenicima. Drugi je problem što su nastavnici uslovljeni preobimnim planovima i programima i često nemaju vremena da se pozabave na adekvatan način osetljivim temama druge polovine XX veka.
Kako je u nastavnom planu i programu predstavljen Holokaust i srodne pojave i razvijaju li nastavnici kod dece na pravi način kulturu sećanja na ove važne istorijske momente?
Nastava o Holokaustu, genocidu i drugim oblicima zločina, rekao bih da nije dovoljno zastupljena u obrazovnom sistemu Republike Srbije. U nastavnim planovima i programima za osnovne i srednje škole u Srbiji, ne postoji posebna nastavna tema, niti nastavna jedinica koja se bavi Holokaustom. Holokaust se izučava u okviru nekoliko nastavnih tema. Pritom se potpuno zanemaruje stradanje drugih marginalnih grupa, npr. genocid nad Romima (Porajmos) i dr.  Priča o Holokaustu i genocidu, ali i drugim oblicima diskriminacija i kršenja ljudskih prava, se provlači kroz više nastavnih jedinica posvećenih Evropi i svetu pre i tokom Drugog svetskog rata. Gradivo u udžbenicima istorije o Holokaustu prenosi se kroz informaciju, brojke i statistiku. U svakodnevnoj praksi nastava o Holokaustu temelji se na usvajanju faktografskih znanja o stradanjima u logorima smrti Aušvicu, Jasenovcu i dr. Ovakav pristup kompleksnom i osetljivom problemu onemogućuje jasan fokus nastavnika na temu, a shodno tome učenici nisu u stanju da formiraju jasnu predstavu i razumeju uzroke i posledice najvećeg zločina u istoriji čovečanstva. Sadržaji nastavnih jedinica lišeni su lica, lične priče, emocije, a na taj način učenici su uskraćeni za dragoceno iskustvo razvijanja empatije prema stradalima.
S obzirom na to da oko mnogih istorijskih događaja ne postoji naučni konsenzus o uzrocima koji su do njih doveli, da li smatrate da bi istoričari trebalo više da se osvrnu na njihove posledice u kontekstu razvoja kulture sećanja?
Svakako da bi trebalo. Kada govorimo o „kulturi sećanja“ treba naglasiti činjenicu, da taj pojam nećete naći u našim programima i nastavnim planovima istorije. Među ciljevima i zadacima nastave istorije u osmom razredu nigde nema pomena o negovanju kulture sećanja, a Holokaust i njemu srodne teme značajne su za razvijanje moralnih i etičkih vrednosti kod mladih. Stoga i ne treba da čudi kada učenici ne pokazuju emociju prema žrtvama ratnih stradanja i opštu nezainteresovanost prema istoriji. Površno naučeno gradivo na nivou informacije nema trajni kvalitet, što za posledicu ima neznanje iz koga proizilaze stereotipi, mržnja, rasizam, ksenofobija, homofobija – sveprisutniji među mlađom populacijom. Šta možemo da očekujemo od nastave istorije na početku XXI veka, kada potpuno izostaje podrška obrazovnih institucija tj. jasno definisanog sistema koga podupiru institucije? Razvijanje kulture sećanja počiva jedino na pojedincima koji svojim entuzijazmom pokušavaju da promovišu prave vrednosti kod mladih.
Predsednik ste Udruženja za društvenu istoriju – Euroclio (UDI – Euroclio), koje u saradnji sa međunarodnim udruženjem istoričara Euroclio, ima za cilj poboljšanje nastave istorije u osnovnim i srednjim školama. Možete li nam reći nešto više o ovoj organizaciji i njenim aktivnostima?
Udruženje za društvenu istoriju UDI-Euroclio osnovano je još 2001. godine, kao udruženje istoričara, čiji je najvažniji cilj da radi u korist poboljšanja nastave istorije u osnovnim i srednjim školama u Republici Srbiji. UDI-Euroclio svoje ciljeve ostvaruje održavanjem seminara za nastavnike istorije, upoznavanjem nastavnika istorije sa najnovijim naučnim i pedagoškim dostignućima u Evropi i svetu, pokretanjem projekata iz oblasti nastave istorije, saradnjom sa univerzitetima, institutima, stručnim udruženjima i drugim organizacijama u zemlji i inostranstvu koja se bave problemima nastave istorije. Naše udruženje nastoji da obezbedi, imajući u vidu loš materijalan položaj nastavnika, besplatno i kvalitetno stručno usavršavanje nastavnika istorije u zemlji i inostranstvu. 
Udi-Euroclio je deo evropskog udruženja istoričara Euroclio. Ova organizacija okuplja udruženja nastavnika istorije iz cele Evrope. Jedan od najvažnijih ciljeva organizacije je da promoviše nastavu istorije kao jedan od prioriteta u savremenom obrazovanju mladih.
Trenutno sprovodimo nekoliko projekata od koga su najznačajniji „e-PACT“ (Education Partnership for Advocacy, Capacity-Building and Transformation /Obrazovno partnerstvo za podršku reformi, izgradnji kapaciteta i transformaciji) posvećen reformi nastave istorije u zemljama regiona, kao i Learning a History that is ‘not yet History’ (Učenje istorije koja to još uvek nije) posvećen učenju o ratovima 90-tih. Do sada smo održali nekoliko seminara nastavnicima istorije na kojima smo pokušali da otvorimo debatu na temu ratova 90-ih i „suočavanja sa prošlošću“. O tome možete čitati i na našem sajtu: Učenje o ratovima 90-ih. Takođe, u narednom periodu imamo u planu da pokrenemo više projekata koji se bave prevashodno reformom obrazovanja, IKT-om u nastavi, ratovima 90-ih, Holokaustom i drugim oblicima genocida, a isto tako da uključimo u naše aktivnosti veliki broj nastavnika.  
Kako naši nastavnici i profesori mogu pristupiti UDI-Euroclio i na koji način im to članstvo može pomoći u razvoju karijere?
Najednostavniji način je da se registruju preko našeg sajta popunjavanjem elektronske pristupnice.
Članstvo u udruženju je besplatno i neobavezujuće. Trenutno imamo preko 500 registrovanih članovima kojima pokrivamo veliki deo Srbije. U narednom periodu će nam svakako biti prioritet da što više nastavnika uključimo u aktivnosti udruženja i da im omogućimo kvalitetno stručno usavršavanje u regionu i inostranstvu. Sledećeg meseca šaljemo jednu grupu nastavnika na studijsko putovanje Sarajevo, Mostar i Dubrovnik, a na leto organizujemo drugu grupu nastavnika za učešće na 3. Regionalnoj Euroclio letnjoj školi u Valoni (Alabanija). Od naredne školske godine planiramo da motivišemo nastavnike na sami pokrenu sopstvene projekte koje će Udruženje podržati i da uspostavimo mrežu saradnje među nastavnicima istorije koja će pokriti celu Srbiju.  
Intervju vodio: A. C.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Nastavnik istorije: Koje istorijske lekcije deca ne uče u školama (a trebalo bi)"

  1. Nastavnica istorije kaže:

    Vredni kolega po čijem udžbeniku za peti razred radimo u školi. Pratimo i njegov odličan blog Učionica istorije. Ima mnogo vrednih kolega istoričara i lepo je pročitati intervju koji skreće pažnju na probleme i izazove sa kojima se suočavamo.Nadamo se da će se naš rad i naš predmet više vrednovati i u školi i u društvu.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama