Да бисмо створили бољу будућност, неопходно је да упознамо прошлост. Ако погледамо садашњост у којој живимо, можемо закључити да генерације рођене средином прошлог века, па и мало касније, нису научиле неке важне лекције. О томе и другим историјским темама за Зелену учионицу говори Александар Тодосијевић, наставник историје у ОШ „Бранко Радичевић“ у Батајници и председником је Удружења за друштвену историју – Euroclio. Александар је и аутор уџбеника и радне свеске са историјском читанком за 5. разред основне школе као и више награђених радова на конкурсу Дигитални час. Уредник је блога Учионица историје, који се бави наставом историје и популаризацијом историје као науке међу младима.
Интерес сваке државе је да деца имају квалитетно образовање и да познају националну и општу историју. Историјске чињенице су предмет дебата, а самим тим и садржаји уџбеника историје. Колико млади данас знају историју?
Садржаји уџбеника нису промењени, нити су се у последњој деценији просветне власти озбиљно бавиле тиме. Свакако да је интерес сваке озбиљне државе да млади добију квалитетно образовање. Суштинско питање које се намеће је колико млади уопште знају историју? Многа истраживања која су спроведена на територији Републике Србије показала су да је знање младих о прошлости недовољно. Ставове и уверења уместо у школи, они изграђују углавном путем медија или интернета. Јак је утицај електронских медија на младе, пре свега друштвених мрежа којима се информације шире без икакве контроле. Нарастајући национализам, расизам, ксенофобија, хомофобија су све присутнији у јавном говору, али и у учионици. Тако се изграђују ставови код младих утемељени на стереотипима и предрасудама, који нису у складу са званичним циљевима и исходима образовања и васпитања. Ученици основних и средњих школа нису у стању да заузму критички однос према медијима, тако да су знања која усвајају помоћу оваквих „неформалних средстава информисања“ углавном политички обојена и искривљена. Образовни систем је запао у дубоку кризу, не само код нас већ и у Европи, а томе су погодовале нове друштвене околности (пораст снага екстремне деснице у Европи, велики мигрантски токови са Истока, тероризам у „срцу Европе“, нарастајућа ксенофобија, …). Како научити ученике да разумеју свет у коме живе и друштвене околности у којима се налазимо када програмски садржаји историје нису претрпели озбиљну реформу? Треба нагласити да је савремено доба, тј. период после Другог светског рата, маргинализован на неколико часова недељно у завршним разредима основне школе и гимназијама, што је у сваком случају недовољно да би ученици схватили шири историјски контекст времена у коме живе.
Када већ говоримо о садржају, да ли је наставни план и програм прилагођен психо-физичким потребама ученика основних и средњих школа?
Наставни план и програм није прилагођен узрасту ученика основних и средњих школа. Планови и програми по разредима, за основце и средњошколце су преобимни, оптерећени фактографијом, чињеницама, личностима, годинама, једном речју непотребним информацијама које ученици треба да меморишу. Посебан апсурд представља то да средњошколци уче све оно што су учили у основној школи само мало опширније. Зашто се не примењује тематски приступ настави историје у средњим школама? Образовна постигнућа ученика мере се успешном репродукцијом садржаја и чињеница, а улога наставника сведена је на монолог и процену фактографске тачности ученичких одговора. У савременом друштву информација није више драгоцена као у XIX и XX веку када је била „моћно оружје“ у рукама наставника. Подсећам да живимо у дигиталном добу и да нас до информације дели један клик мишем или додир на таблет или паметни телефон. Основни концепт модерне наставе историје треба да се заснива на анализи информације кроз рад на историјским изворима, развијању критичког мишљења код ученика и њиховом оспособљавању да селектују и проналазе релевантне податке тј. да развијају компетенције које су примењиве у пракси. Да бисмо такав систем успоставили, наставни планови и програми морају да се мењају из корена.
Тренутно је у изради промена наставних планова и програма од стране ЗОУВ-а. Имао сам прилике да погледам радну верзију плана за пети разред основне школе. Суштински ту се ништа значајније није променило. Садржаји петог разреда (у којима се историја изучава кроз један час недељно) нису уопште растерећени. Додуше предложени су обавезни и препоручени садржаји, што представља новину у досадашњим плановима. Аутори ЗОУВ-а дали су и препоручене исходе по наставним темама, мада ми уопште није јасно зашто нису извучени општи исходи за сваки разред. Општи утисак је да је актуелна реформа наставних планова и програма изнуђена и спроведена на брзину, како би се информатика „убацила“ као редован предмет у образовни систем, с тим да би требало одузети по који час осталим предметима под изговором „растерећења наставних садржаја“.
Лекције из националне историје су увек шкакљива тема, нарочито на овим нашим просторима, где се историја различито тумачи и неретко преправља за потребе садашњости. С којим проблемима се суочавају наставници историје у покушајима да обраде теме криза и ратова који су се догодили током 20. века на овим просторима?
Када је реч о ратовима 90-их, од наставника се очекују да такве теме предају, иако треба имати у виду да наставници на факултету, током свог иницијалног образовања, нису обрађивали такве теме. Дакле, наставници нису довољно обучени како би испунили таке захтеве. С друге стране, историографија још није дала одговоре на многа осетљива и контроверзна питања новије историје. Историјске чињенице везане за Други светски рат и савремени период историје најчешће су предмет оштрих дебата у јавности. Нажалост, такве дебате воде се најчешће путем електронских медија и средстава јавног информисања, а условљене су, углавном, актуелним политичким потребама елита на власти. Промене друштвених околности задњих неколико деценија наметнуле су другачије тумачење савремених збивања у XX веку. Завршетком Хладног рата сличан процес десио се у Европи, а нарочито у земљама југоисточне Европе. Сломом комунизма у бившим социјалистичким државама завладао је снажан антикомунизам. Данас се у већини бивших социјалистичких држава подразумева да се ради о раздобљу за које се искључиво везују појаве као што су: терор, репресија, обрачун са идеолошким неистомишљеником. Доминантна култура сећања из времена социјализма тј. она која је почивала пре свега на антифашистичком наративу, наишла је на некритичку осуду. У јавном простору, али и у актуелним програмима и уџбеницима историје присутне су формулације о „два антифашистичка покрета у Србији“, “патриотској влади Милана Недића”, “масовним гробницама комунистичког терора” и сл. У таквим околностима тешко је очекивати од наставника да задрже објективан приступ у учионици и квалитетно пренесу знања ученицима. Други је проблем што су наставници условљени преобимним плановима и програмима и често немају времена да се позабаве на адекватан начин осетљивим темама друге половине XX века.
Како је у наставном плану и програму представљен Холокауст и сродне појаве и развијају ли наставници код деце на прави начин културу сећања на ове важне историјске моменте?
Настава о Холокаусту, геноциду и другим облицима злочина, рекао бих да није довољно заступљена у образовном систему Републике Србије. У наставним плановима и програмима за основне и средње школе у Србији, не постоји посебна наставна тема, нити наставна јединица која се бави Холокаустом. Холокауст се изучава у оквиру неколико наставних тема. Притом се потпуно занемарује страдање других маргиналних група, нпр. геноцид над Ромима (Порајмос) и др. Прича о Холокаусту и геноциду, али и другим облицима дискриминација и кршења људских права, се провлачи кроз више наставних јединица посвећених Европи и свету пре и током Другог светског рата. Градиво у уџбеницима историје о Холокаусту преноси се кроз информацију, бројке и статистику. У свакодневној пракси настава о Холокаусту темељи се на усвајању фактографских знања о страдањима у логорима смрти Аушвицу, Јасеновцу и др. Овакав приступ комплексном и осетљивом проблему онемогућује јасан фокус наставника на тему, а сходно томе ученици нису у стању да формирају јасну представу и разумеју узроке и последице највећег злочина у историји човечанства. Садржаји наставних јединица лишени су лица, личне приче, емоције, а на тај начин ученици су ускраћени за драгоцено искуство развијања емпатије према страдалима.
С обзиром на то да око многих историјских догађаја не постоји научни консензус о узроцима који су до њих довели, да ли сматрате да би историчари требало више да се осврну на њихове последице у контексту развоја културе сећања?
Свакако да би требало. Када говоримо о „култури сећања“ треба нагласити чињеницу, да тај појам нећете наћи у нашим програмима и наставним плановима историје. Међу циљевима и задацима наставе историје у осмом разреду нигде нема помена о неговању културе сећања, а Холокауст и њему сродне теме значајне су за развијање моралних и етичких вредности код младих. Стога и не треба да чуди када ученици не показују емоцију према жртвама ратних страдања и општу незаинтересованост према историји. Површно научено градиво на нивоу информације нема трајни квалитет, што за последицу има незнање из кога произилазе стереотипи, мржња, расизам, ксенофобија, хомофобија – свеприсутнији међу млађом популацијом. Шта можемо да очекујемо од наставе историје на почетку XXI века, када потпуно изостаје подршка образовних институција тј. јасно дефинисаног система кога подупиру институције? Развијање културе сећања почива једино на појединцима који својим ентузијазмом покушавају да промовишу праве вредности код младих.
Председник сте Удружења за друштвену историју – Euroclio (УДИ – Euroclio), које у сарадњи са међународним удружењем историчара Euroclio, има за циљ побољшање наставе историје у основним и средњим школама. Можете ли нам рећи нешто више о овој организацији и њеним активностима?
Удружење за друштвену историју УДИ-Euroclio основано је још 2001. године, као удружење историчара, чији је најважнији циљ да ради у корист побољшања наставе историје у основним и средњим школама у Републици Србији. УДИ-Euroclio своје циљеве остварује одржавањем семинара за наставнике историје, упознавањем наставника историје са најновијим научним и педагошким достигнућима у Европи и свету, покретањем пројеката из области наставе историје, сарадњом са универзитетима, институтима, стручним удружењима и другим организацијама у земљи и иностранству која се баве проблемима наставе историје. Наше удружење настоји да обезбеди, имајући у виду лош материјалан положај наставника, бесплатно и квалитетно стручно усавршавање наставника историје у земљи и иностранству.
Уди-Euroclio je део европског удружења историчара Euroclio. Ова организација окупља удружења наставника историје из целе Европе. Један од најважнијих циљева организације је да промовише наставу историје као један од приоритета у савременом образовању младих.
Тренутно спроводимо неколико пројеката од кога су најзначајнији „e-PACT“ (Education Partnership for Advocacy, Capacity-Building and Transformation /Образовно партнерство за подршку реформи, изградњи капацитета и трансформацији) посвећен реформи наставе историје у земљама региона, као и Learning a History that is ‘not yet History’ (Учење историје која то још увек није) посвећен учењу о ратовима 90-тих. До сада смо одржали неколико семинара наставницима историје на којима смо покушали да отворимо дебату на тему ратова 90-их и „суочавања са прошлошћу“. О томе можете читати и на нашем сајту: Учење о ратовима 90-их. Такође, у наредном периоду имамо у плану да покренемо више пројеката који се баве превасходно реформом образовања, ИКТ-ом у настави, ратовима 90-их, Холокаустом и другим облицима геноцида, а исто тако да укључимо у наше активности велики број наставника.
Како наши наставници и професори могу приступити УДИ-Euroclio и на који начин им то чланство може помоћи у развоју каријере?
Наједноставнији начин је да се региструју преко нашег сајта попуњавањем електронске приступнице.
Чланство у удружењу је бесплатно и необавезујуће. Тренутно имамо преко 500 регистрованих члановима којима покривамо велики део Србије. У наредном периоду ће нам свакако бити приоритет да што више наставника укључимо у активности удружења и да им омогућимо квалитетно стручно усавршавање у региону и иностранству. Следећег месеца шаљемо једну групу наставника на студијско путовање Сарајево, Мостар и Дубровник, а на лето организујемо другу групу наставника за учешће на 3. Регионалној Euroclio летњој школи у Валони (Алабанија). Од наредне школске године планирамо да мотивишемо наставнике на сами покрену сопствене пројекте које ће Удружење подржати и да успоставимо мрежу сарадње међу наставницима историје која ће покрити целу Србију.
Интервју водио: А. Ц.