Savremeni razgovori o nasilju u školama uglavnom počinju od jedne udobne pretpostavke: dete se pojavljuje kao prazan list, kao moralno neutralno biće, oblikovano isključivo spoljašnjim okolnostima. Ta slika deluje humano, na neki način idilično, ali istovremeno pojednostavljuje stvarnost do mere intelektualne neiskrenosti.
Čovek, pa samim tim i dete, u školu unosi čitav skup nasleđenih osobina: temperament, nagonsku strukturu, stepen impulsivnosti, sklonost ka dominaciji, takmičenju, pa i agresiji. Razlike među decom postoje pre prvog časa, pre prvog sukoba, pre bilo kakvog „uticaja sistema“.
Ta činjenica zahteva mnogo ozbiljnije shvatanje vaspitne uloge škole. Vaspitanje počinje upravo tamo gde se priroda čoveka susreće sa granicom. Civilizacija nastaje u trenutku kada se nagon prepozna, imenuje i usmeri, čime se čoveku omogućava život u uređenom zajedništvu.
Literarni primer koji snažno potvrđuje ovu istinu jeste roman „Gospodar muva“ britanskog nobelovca Vilijama Goldinga. Deca u tom romanu, lišena institucionalnih okvira i civilizacijskih ograničenja, vrlo brzo grade hijerarhiju zasnovanu na sili, strahu i surovosti. Da li je to usud čoveka još od prvobitne zajednice? I da li je civilizacija zapravo obuzdavanje, ili bolje rečeno preusmeravanje nagonskog u ljudskom biću? Taj svet u romanu predstavlja ogolelu sliku ljudske prirode u uslovima u kojima iščezavaju kulturne i moralne barijere. Golding, reklo bi se pored ostalog, svojim romanom snažno svedoči o nužnosti vaspitanja, ali i norme, kao temeljne civilizacijske tekovine. A to, u određenim prilikama, podrazumeva i strah od posledica (spoljašnjih i unutrašnjih) zbog učinjenog dela.
Jedan od ključnih problema u savremenom diskursu o školskom nasilju jeste odsustvo razlikovanja. Svaki sukob se tretira kao nasilje, rivalstvo kao pretnja, telesna dinamika kao patologija. Posebno kod muške dece, fizička energija, takmičarski duh i potreba za odmeravanjem snage predstavljaju razvojnu činjenicu. Ta energija zahteva formu, pravila i kodeks. Bez toga, ona prelazi u primitivizam.
Istorija kulture poznaje brojne modele plemenitog rivalstva: viteške igre, borilačke veštine, sportove sa strogim pravilima časti i samokontrole. Zajednička im je jasna granica: pobeda ne ponižava, poraz ne poništava dostojanstvo. Škola može i treba da ponudi prostor za takve oblike sučeljavanja — fizičke, mentalne, takmičarske — u kojima se snaga oblikuje, a karakter kali.
Kada se taj prostor ukine, agresija pronalazi druge kanale: brutalno fizičko nasilje, psihičko ponižavanje, digitalno linčovanje, sistematsko isključivanje. U tim oblicima, šteta često postaje dublja i dugotrajnija. Zato pitanje nasilja u školi zahteva klasifikaciju, a ne generalizaciju. Nije svaka grubost nasilje, kao što ni svako ruganje ne mora biti bezazleno.
Formiranje unutrašnje granice kod deteta predstavlja suštinski zadatak vaspitanja. Ta granica se oblikuje kroz konkretno iskustvo, jasna pravila i razumljiv odnos između postupka i posledice. Ona se učvršćuje kroz ponavljanje, doslednost i osećaj pravde. Upravo na tom mestu vaspitanje dobija svoju stvarnu snagu.
Restriktivne mere, kada deluju u okviru jasnog i doslednog sistema, imaju snažno vaspitno dejstvo. One uče dete da svet ima strukturu, da postupci nose težinu i da sloboda postoji unutar okvira. Sankcija u tom smislu označava granicu prihvatljivog i jasno pokazuje gde ponašanje prestaje da bude lična stvar, a postaje društveni problem.
Istorija civilizacije svedoči upravo o tome: pravo, zakon, norma i sankcija stvaraju uslove u kojima kultura opstaje. U školskom kontekstu, mera deluje kao sredstvo vaspitne orijentacije i moralnog razgraničenja. Njena vrednost zavisi od pravičnosti, doslednosti i nepristrasnosti. Kada ta tri uslova postoje, mera deluje vaspitno čak i kada je stroga.
Posebno važan element predstavlja prilagođenost podneblju. Vaspitni modeli koji zanemaruju kulturni kontekst, temperament sredine i istorijsko iskustvo zajednice ostaju formalni i bez dubljeg dejstva. Univerzalne formule retko dopiru do konkretnog deteta u konkretnoj školi. Kao i do konkretnih roditelja. Vaspitanje zahteva poznavanje ljudske prirode u njenom lokalnom obliku.
Škola koja želi da se ozbiljno suoči sa nasiljem mora da preuzme odgovornost za formiranje karaktera. To podrazumeva priznavanje razlika među decom, kanalisanje energije u plemenite oblike nadmetanja, jasnu klasifikaciju ponašanja i dosledno sprovođenje pravednih mera. U takvom sistemu, granice ponašanja postaju istovremeno i granice civilizacije.
Tek tada škola postaje mesto u kome se čovek oblikuje — svestan svojih nagona, odgovoran za svoje postupke i sposoban da živi sa drugima u uređenom zajedništvu.
Autor: Milan Stanković, prof srpskog jezika i književnosti iz Bora