U našem okruženju, reč konzervativan gotovo automatski izaziva sumnju, a često i podsmeh ili odbacivanje. U javnim raspravama o obrazovanju, koristi se sa dozom predrasude – kao da sve što je tradicionalno znači zastarelo, kruto, zatvoreno za promene. No, taj refleksni negativni predznak koji se pripisuje konzervativizmu u obrazovanju zaslužuje ozbiljnu i argumentovanu reviziju.
Jer, kada pogledamo gde se danas zaista stiče znanje i formiraju ličnosti koje dospevaju na najprestižnije univerzitete sveta, nameće se jedno suštinsko pitanje: da li je konzervativni pristup obrazovanju, uprkos svemu, ono što još uvek daje najbolje rezultate?
Konzervativizam ne znači zastoj, već stabilnost
Konzervativni pristup u obrazovanju ne znači odbacivanje svih inovacija. On podrazumeva selektivnost i zrelost u prihvatanju novih ideja. Oslanja se na proverenost, snagu kontinuiteta, koncentrisano učenje, autoritet i disciplinu. Elitne škole poput Eton College-a u Engleskoj, Harrow, Winchester, kao i američke škole poput Phillips Exeter, Andover i Choate, ne odustaju od modela u kojem nastavnik ima centralnu ulogu, učenje se temelji na ozbiljnom kurikulumu, a pravila ponašanja su jasna i stroga.
Te škole ne menjaju metodologiju svake školske godine. One i dalje veruju u klasičnu književnost, temeljno čitanje i razumevanje teksta, učenje kroz napor, ponavljanje i jasno definisane ciljeve. Naravno, i one primenjuju savremene pristupe – ali ne nauštrb temelja, već kao dopunu koja ima svoje jasno mesto.
Stroga pravila, visoki rezultati
Jedan od upečatljivih primera konzervativnog obrazovanja u savremenom kontekstu jeste Michaela Community School u Londonu, često nazvana “najstrožom školom u Britaniji”. U njoj se uči napamet poezija, nastavnici se ne prekidaju, učenici sede uspravno, a školski dan ima jasno strukturirane rutine. Za mnoge pedagoge današnjice, ovakav pristup može delovati suviše strog. Ipak, rezultati govore u prilog – đaci iz Mihaele postižu izvanredne rezultate na nacionalnim ispitima, i to uprkos (ili upravo zahvaljujući) strogom režimu, često dolazeći iz socijalno ugroženih porodica. (Izvor: Time Magazine, 2018)
Zanimljivo je i istraživanje iz Izraela (objavljeno u okviru Centra za istraživanje tržišta obrazovanja), koje pokazuje da tradicionalni pristupi imaju snažan pozitivan uticaj na akademska postignuća, posebno kod učenika iz slabijih socioekonomskih slojeva. U školama sa jasno postavljenim pravilima, frontalnom nastavom i akcentom na faktografsko znanje, učenici su postizali bolje rezultate u poređenju sa onima iz škola koje su forsirale isključivo tzv. inovativne metode i konstrukciju znanja kroz iskustvo. (Izvor: CMRE UK)
Šta nam govore primeri elitnih škola?
Ako su savremene metode univerzalni put ka uspehu, zašto ih najelitnije škole na svetu ne primenjuju u punom obimu? Zašto se škole kao što su Harrow, Winchester, Andover i Choate i dalje oslanjaju na zahtevan kurikulum, stroga pravila i poštovanje nastavnika kao autoriteta?
Odgovor se možda krije u jednoj jednostavnoj istini: znanje se ne stiče zabavom, već trudom. Učenje jeste i može biti zanimljivo – ali ne uvek lako. Deca, kao i odrasli, često uče najdublje onda kada se suoče s izazovom, kada se traži upornost, a ne trenutna zabava.
To ne znači da igre, kreativne metode i inovacije nemaju svoje mesto u nastavi – imaju, i te kako. Ali ključ je u meri i svrsi: one ne mogu i ne smeju zameniti temeljnu pismenost, koncentraciju i veštinu argumentacije.
Naša tranzicija i pedagogija bez temelja
U mnogim zemljama koje su prošle kroz tranziciju, obrazovni sistemi pokušavaju da se modernizuju uvođenjem savremenih pedagogija, često bez jasne evaluacije rezultata. U nekim slučajevima, pod parolom „škola mora biti zanimljiva“, uvode se modeli učenja koji izostavljaju osnovne obrazovne ciljeve – znanje, kontinuitet, red. Učitelj gubi ulogu autoriteta, a postaje isključivo „partner“ ili animator. Ocene postaju više, a znanje slabije.
I tu dolazimo do paradoksa: dok mi napuštamo metode koje su generacijama donosile rezultate, elitne škole, koje eksperimente i novine mogu uvek sebi da priušte, i dalje tiho i dosledno čuvaju principe koje mi olako odbacujemo.
Tradicija je oslonac, a ne prepreka
Biti konzervativan u obrazovanju ne znači biti zatvoren za novo. To znači znati razliku između efikasne inovacije i pomodarstva. Obrazovanje ne sme biti eksperiment bez posledica.
Ono nije prostor za olako odbacivanje vrednosti koje su se pokazale delotvornima. U vremenu koje sve češće favorizuje površnost, trenutnu zabavu i relativizaciju znanja, konzervativni pristup, u pedagoškom a ne ideološkom smislu – sa svojim naglaskom na disciplini, znanju, autoritetu i radu – postaje na neki način oslonac i „tiha rezerva smisla“. Ako najelitnije škole sveta i dalje veruju u stroga pravila, zahtevan kurikulum i ozbiljan odnos prema učenju, možda bismo i mi, umesto podsmeha, mogli da se zamislimo nad njihovim primerom.
Tradicija, naravno, nije nešto što slepo treba slediti, već od nje uzeti ono najbolje. U isto vreme, priznati da obrazovanje ne trpi površnost. A razumevanje te istine – to je, možda, najvažnija lekcija koju možemo pružiti novim generacijama.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti, OŠ „Vuk Karadžić“ Bor
Stavovi autora u rubrici Lični stav su upravo kao što kaže rubrika – lični i ne odražavaju nužno stavove redakcije.