Наставнички позив је динамичан, пун изазова, изузетно тежак и један од најлепших који постоји. Много даје, али много и захтева. То најбоље знају они који раде у учионици, али и они који су своју каријеру посветили образовању и просвети. Наташа Лалић-Вучетић, научни сарадник Института за педагошка истраживања наш је саговорник на тему савремених модела наставе, модерног приступа образовању, али и мотивације ученика за рад.
Наташа, да ли се слажете са тим да је наставнички позив један од најтежих?
Да, управо тако. Тежак, захтеван и племенит. Уколико га прихватите као изазов онда непрестано тражите одговоре и постављате питања како би одговорно доносили одлуке и унапредили динамичне односе које успостављате у релацији са учеником, колегама, родитељима. То је простор за непрестано учење.
Када је реч о мотивацији наставника истраживања показују да је управо интеракција са ученицима фактор који утиче на мотивацију за рад у настави. Унутрашње задовољство наставника долази од наставних активности и свакодневне интеракције са ученицима. Управо тај сегмент га чини узвишеним.
Они који никада нису радили у настави можда верују да је наставнички посао монотон, да се из године у годину раде исте ствари. То су они који не знају за изазове које носи индивидуализација наставе, инклузија, дигитализација, промена наставних планова и програма, али и промене које доносе нови облици наставе.
Уколико желите да унапређујете свој рад, отворени сте за различите могућности и одговарате на различите изазове природно осећате потребу за променом и уношењем новина у наставу или још боље речено уколико пратите своје ученике и размишљате о њиховим различитостима онда је немогуће да часови личе један на други и да западнете у монотонију. У школи живите живот, истражујете, сазнајете, суочавате се са бројним дилемама… Тражите пут да нешто објасните, решите, промишљате!
Један од њих је и модел Изокренуте учионице. Овај метод наставе донео је потпуно другачији поглед на свакодневни посао многим наставницима који су одлучили да се на том пољу окушају. Књигу чији су аутори пионири изокренутог модела наставе на недавно завршеном Сајму књига у Београду представила је ИК Едука, а ви сте тада говорили о садржају књиге и новим моделима наставе.
Концепт изокренуте учионице, као и свака добра идеја потекао је из потреба ученика – идеје да се нешто у настави учини бољим, лакшим, савладивим. Књига представља еволуцију размишљања Џонатана Бергмана и Арона Самса о њиховим ученицима. Они не мисле да имају све одговоре, али су непрестано постављали питања како би унапредили свој рад. Много су учили како из својих успеха тако и изазова и препрека на које су наилазили како најбоље да употребе сопствене напоре у раду са својим ученицима.
Књига је истовремено филозофски поглед на оно што се сматра предностима овог приступа за ученике, као и веома практичан приручник који описује корак по корак како почети и на шта обратити пажњу у припремању наставе.
Фронтални модел наставе и даље је најзаступљенији у нашим учионицама, иако има наставника који примењују и друге, савременије методе. Књига Изокрените своју учионицу говори о једном од њих, који је донео праву малу револуцију у образовање. Шта може научити наставник читајући ову књигу? Које су основне карактеристике и предности изокренутог модела наставе?
Концепт изокренуте учионице предвиђа измене у организовању наставног процеса, а у циљу побољшања квалитета наставе уз примену савремене технологије. Тај концепт, као што му само име каже, претпоставља „изокретање“ неких елемената тзв. традиционалне наставе, као што су предавања – фронтални облик рада, домаћи задаци и слично. То значи да се оно што је традиционално рађено на часовима сада ради за домаћи задатак, и оно што је традиционално рађено за домаћи задатак сада се ради на часу. То наставницима даје могућност да време у интеракцији са ученицима троше на постављање ученикових питања, дискусију, истраживање. Ученици код куће погледају видео материјал који је наставник припремио и воде забелешке о томе и долазе на час са питањима. Наставник даје сваком ученику могућност да постави питање, а онда раде у групама или пару зависно од индивидуалног темпа ученика. На тај начин се обезбеђује индивидуализација у настави. Тиме се обезбеђује и више времена за проблемске задатке, експерименте, истраживачки рад, пројекте…
Аутори књиге истичу да сви ученици не уче исти садржај у исто време, јер им је омогућено да напредују сопственим темпом. Они сматрају да је присуство наставника најпотребније онда када „запну“ или имају проблем. Ученици у овом моделу напредују сопственим темпом, оном брзином којом успевају да савладају градиво. Њихова метода мења способност ученика да буде самоусмерен у учењу. Ученик преузима одговорност за сопствено учење. Наставник је у улози ментора и фацилитатора, он даје повратне информације, подстиче, пружа визију, слуша ученике.
Сви ови фактори су идеални услови за развој мотивације ученика, и то унутрашње мотивације за учење. Учење се поставља као учеников циљ уместо завршавања задатка. Такође, изокренута учионица мења начин управљања одељењем и на тај начин се предупређују бројни проблеми са дисциплином ученика. Ученицима није досадно, вољни су да уче, воде практичне активности. У овом моделу грешка представља начин учења за ученика, не постоји кажњавање ученика који спорије напредују јер им се пружа велики број прилика да поново науче и надокнаде градиво, док ученици који су напреднији и надарени могу да брже уче, напредују и трагају за одговорима усвајајући знање.
Наставник читајући изокренути приступ могу да сазнају како помоћи ученицима да боље савладају и разумеју градиво, да науче како да остваре блискије односе са ученицима, да науче ученике како да персонализују учење, да преиспитују и испробавају различите приступе учењу и свакако поделе са другима оно што науче и сазнају.
Да ли су потребни неки посебни услови да би се он могао примењивати и да ли је неопходно да наставници поседују неко специјално познавање дигиталних технологија и компликованог софтвера? И да ли се изокренути модел може комбиновати са традиционалним фронталним?
Не постоји систем корака и један начин за изокретање учионице јер је „изокренута учионица“ пре начин размишљања, једна мала филозофија базирана на преусмеравању пажње са наставника на ученика и учење. Наставници у овом моделу користе технологију да би повећали интеракцију са ученицима и да „добију време“ које користе на друге методе рада. Интеракција „лицем у лице“ је искуство за ученике тако да су ученици и наставници и пријатељи. Како аутори истичу ученици разумеју дигитално учење, а наставник кроз овај модел инфилтрира видео/дигиталну културу уместо да јој се одупире. Ипак, постоје неке процедуре које треба испоштовати током рада на овај начин како би учење имало сврху и како би се остварили циљеви наставе. На пример, ученици воде белешке током гледања видео материјала и долазе спремни на час са написаним питањима и слично. Али то треба да омогући наставнику и ученику више времена за дебату, писање, дискусију, међусобно рецензирање радова. Такође, наставник може да не зна одговор на неко питање, али га тражи у сарадњи са ученицима. Изокренута учионица не мора да се ослања само на видео снимке. То могу бити и други начини репрезентовања градива, на пример, игра.
Важно је знати да „изокренута учионица“ има неколико слојева и нивоа који задиру или су засновани на различитим теоријама. Посебно се помиње Универзални дизајн за учење као начин да се помогне ученицима да буду успешни (вишеструка средства излагања градива, вишеструка средства изражавања, вишеструка средства стварања заинтересованости) и многи други приступи. Дакле, књигу препоручујем јер су аутори на одређен начин овим изокренутим приступом развили културу учења и прилагодили неколико веома добрих принципа учења важних у педагогији и спојили их уз помоћ савремене технологије како би променили наставу.
Зато наставници читајте, испробајте, истражујте, као што и аутори књиге сугеришу, разговарајте са ученицима и помозите им да науче да уче. Значи овај модел не искључује ни фронтални начин рада, али бира његове предности за одређене ситуације и часове. Часови су као центри за учење, ученици раде тимски и тако се припремају и за свет одраслих.
На крају, према вашем искуству, шта најбоље мотивише децу за учење и рад? Када је реч о деци која долазе из средине где се знање цени и стоји високо на лествици приоритета, задатак наставника је ту релативно лак. Али шта је са оном децом која носе одређени потенцијал и вољу, али немају адекватну подршку?
Не постоји један и једноставан одговор. Колико различите деце толико и различитих могућности за њихово мотивисање. Разлике постоје и у односу на узраст, претходну мотивацију. Деца пролазе кроз различите фазе у развоју и њихова мотивација може да се мења. У складу са тим њихов ниво мотивације може да слаби или јача у односу на интересовања, садржаје, окружење око њих.
Важно је да знамо да се мотивација негује и развија. Али када говоримо о школи и настави важан је начин на који комуницирамо са децом, вредности које промовишемо и подржавамо, значај предмета који истичемо, методе рада које примењујемо. Уопштено говорећи, у настави је потребан одређен степен отворености за новине и флексибилност у раду, а деца препознају посвећеност. Адекватна подршка за учење је свака прилика у интеракцији ученика и наставника. На тај начин их и учимо и васпитавамо. Децу треба учити да разумеју, да постављају питања, истражују, праве изборе, прелазе одређен пут уз напор и истрајност како би их научили одговорности. То је истовремено и начин да развијамо њихову унутрашњу мотивацију. И на крају природно увиђамо везу између свих ових питања и одговора, враћамо се на почетак интервјуа и прво питање и схватамо да је љубав према наставничкој професији важан услов за остваривање квалитетне наставе о чијим карактеристикама смо разговарали.