У свакодневној комуникацији употребљавамо хиљаде речи, не размишљајући да ли су оне домаће или су преузете из других језика.
У српским речницима забележено је више стотина хиљада речи, међу којима су и позајмљенице, које су се одомаћиле до те мере да их и не доживљавамо као речи страног порекла.
У зависности из којег језика су позајмљене, могу бити:
– грецизми (из грчког): икона, анђео, манастир, фреска, ђак, енергија, демократија, атом, метеор, океан, хор, граматика, хиљада…
– латинизми (из латинског): директор, вакцина, нација, геније, вулкан, милиција…
– италијанизми (из италијанског): опера, арија, тенор, флаута, штампа, пошта, салата, салвета, паста…
– галицизми (из француског): авантура, парфем, шарм, адреса, атеље, роман, портрет, букет, булевар, режисер…
– хиспанизми (из шпанског): ванила, болеро, фламенко, кастањете, тореадор, алигатор, герила…
– германизми (из немачког): вага, пегла, шпорет, шоља, цигла, плац, фарба, штоф…
– хунгаризми (из мађарског): бунда, ципела, газда, вашар, добош, гулаш, лопов, ашов, алас…
– англицизми (из енглеског): викенд, паркинг, спорт, тинејџер, филм, компјутер, маркетинг, бизнис, тенис, баскет, чипс, спреј…
– црквенословенизми (из црквенословенског): благослов, божанство, прељуба, васиона, васкрснути, исповест, свештеник, суштина, савест…
– русизми (из руског): књаз, одличије, мазут, личност, обмана, палуба, запета, указ…
– бохемизми (из чешког): часопис, наслов, збирка, повод, обред, околност, попрсије…
– турцизми (из турског): кашика, јастук, јорган, марама, чарапа, папуче, чизме, боја, памук, шећер, бунар, дуван…
Посебну врсту позајмљеница чине интернационализми, речи које потичу из класичних језика, али су постале саставни део речника европских језика: граматика, физика, историја, биологија, литература, драма, метафора, археолог…
Последњих деценија извршена је глобализација употребе енглеског језика, тако да је и он постао интернационални језик, нарочито на пољу информатике: интернет, диск, флеш, модем, софтвер, фајл…
Иако се са сигурношћу не може тврдити када је настао, извесно је да је језик јединствена људска датост, која се креће, мења, настаје и нестаје, кодира живот кроз време, материјализујући човеково мисаоно и емотивно биће. На временској скали траје неодвојиво од човека и једино је његова привилегија.
Аутор: Стефана Павловић