Пре много година НАСА је контактирала са др Џорџом Ландом и Бет Јарман како би развила високо специјализовани тест који ће им омогућити да прецизно мере креативне потенцијале НАСА-иних ракетних научника и инжењера.
Тест се показао врло успешним за НАСА-ине сврхе, али научницима је оставио неколико питања за даља истраживања: одакле долази креативност? Јесу ли неки људи рођени са њом или се она учи? Или то произлази из нашег искуства?
Научници су тада тестирали 1.600 деце у узрасту између 4 и 5 година. Њихов тест мерио је способност да се проблемима приступи са новим, различитим и иновативним идејама, а оно што су открили их је шокирало.
Проценат деце која су у категорији маште показала ниво генијалности био је пуних 98 посто!
Али ово није крај приче. Научници су били толико запрепашћени да су одлучили да направе лонгитудиналну студију и поново испитају децу, пет година касније, када су имали десет година.
Нови резултат је показао да само 30 посто те исте деце и даље показује ниво генијалности у области маште.
Кад су иста деца тестирана са 15 година, проценат је пао на 12 посто!
А шта је са одраслима? Колико нас је још увек у контакту са нашим креативним генијем након година школовања?
Нажалост, само 2 посто.
За оне који сумњају у доследност тих резултата – или мисле да би то могли да буду изоловани случајеви – ти резултати заправо су били понављани више од милион пута, пише Гавин Насцименто чији је чланак први пут упозорио на ову невероватну студију и његову шокантну импликацију: школски систем, наше образовање, удаљава нас од нашег креативног генија.
“Разлог за то није превише тешко схватити; школа, како то јасно зовемо, институција је која је успостављена како би служила жељама владајуће класе, а не обичних људи”, наводи се у чланку.
“Да би такозвана елита могла да одржава своје раскошне животне стилове отвореног луксуза – тамо где најмање придоносе, али уживају највише – схватају да деца морају да буду заглупљена и мора да им буде испран мозак како би прихватили њихов грамзиви систем наметнуте оскудице, бескрајног искоришћавања и непрекидног рата”, пише Насцименто.
Шта сада? Може ли да се регенерише наша креативност?
Ланд каже да имамо способност да будемо поново на 98 посто ако желимо. Из онога што су открили из студије са децом и од начина на који мозак функционше, постоје две врсте размишљања које се одвијају у мозгу. Обе се користе различитим деловима мозга и то је сасвим другачија врста парадигме у смислу како оно обликује нешто у нашем уму.
Једна се зове дивергентна – то је машта, која се користи за стварање нових могућности. Друга се назива конвергентна – када доносите одлуке, тестирате нешто, критикујете, процењујете.
Дакле, дивергентно размишљање делује попут акцелератора, а конвергентно размишљање делује као кочница.
“Открили смо шта се догађа са том децом када их школујемо – подучавамо их да истовремено користе обе врсте размишљања”, каже Ланд.
Када неко затражи од вас да смислите нове идеје и ви их изнесете, оно што ће вам у школи рећи је: “Покушали смо то раније”, “То је глупа идеја”, “Неће функционистаи” и тако даље.
Ево што морамо престати да радимо:
“Кад заправо гледамо у унутрашњост мозга, видимо да се неурони међусобно супротстављају и заправо смањују моћ мозга јер стално процењујемо, критикујемо и цензуришемо”, каже Ланд.
“Ако делујемо под страхом, користимо мањи део мозга, али кад користимо креативно размишљање, мозак живне.”
Шта је решење?
Морамо поновно да пронађемо тог петогодишњака у себи. Та способност коју ми као петогодишњаци поседујемо никада се не губи.
“То је нешто што вежбате сваки дан када сањате”, подсећа нас Ланд.
Како ћете пронаћи тог петогодишњака?
Ланд нас изазива све: Сутра, узмите виљушку, пробудите петогодишњака и смислите 25 или 30 идеја како ћете побољшати ту виљушку.
Извор: Atma.hr