Ја сам била кликераш а нисам вољела школу, али су ми моји убацили у главу (по мом мишљењу и мало претјерано) жељезну дисциплину, радне навике и одговорност, тако да сам проналазила најбоље методе учења и за кратко вријеме бих спремила градиво, те била увијек међу најбољима у школи, а касније и на факултету… Са дјететом те доби се може сасвим лијепо разговарати. Не мора се све вољети, не мора се увијек бити расположен, али се неке ствари морају обавити као обавезне… Ни нама се баш не куха увијек по најгорим врућинама или некада најрадије не бисмо отишли на посао, него бисмо мало дуже одспавали… Треба га мотивисати нечим што воли као наградом (не морају то бити само материјалне ствари)… А када учи треба му концентрација, дакле, тишина, само његов кутак за учење, без сувишних ствари на столу и по зидовима, не може се учити гладан и жедан, али ни након неког преједања… чак је битно и када се учи (мени је лично одговарало навече), затим на који начин боље примамо информације (визуелно, акустично, кинестетички, кроз покрете и тјелесну активност). Мени је помагало да снимим текст на касету и онда га пустим и преслушавам)… Можете правити експеримент са дјететом да видите шта му боље лежи, од времена учења па надаље…
Треба му објашњавати технике учења (има доста материјала на интернету) и пустити га да то искористи.
љив феномен којег понекад нисмо свјесни, а утиче на квалитет учења и памћење садржаја. То је тзв. позитивни или негативни трансфер. Позитивни трансфер нам може олакшати памћење разних садржаја. Међутим, негативни трансфер или интерференција нам може створити проблеме, јер се догађа да учење једног предмета отежава памћење садржаја из другог предмета и то у два смјера: ретроактивно (учење новог градива узрокује да се изгуби прије научено) и проактивно (прије научено омета усвајање нових садржаја). Тако нпр, треба направити паузу између учења нпр. енглеског и њемачког језика јер се садржаји могу побркати.
Поставићу и копију једног текста, може и то бити од помоћи:
„Прва важна ствар је добро планирати своје време. За дете је јако важно да у свакодневици има тренутке за учење, одмор, хобије те за дружење и забаву. Добром организацијом могуће је ускладити све обавезе. Један велики део ученика стално чека инспирацију за учење која никад не долази, остављају обавезе за задњи час и онда махнито уче ноћ пре теста. Што је најзанимљивије, тим такозваним „кампањцима“ то понекад и успе па је оцена из теста задовољавајућа или чак и виша од очекиване. Међутим, то градиво није у довољној мери усвојено (није било времена за понављање) и врло брзо ће га заборавити, а ако уз то споменемо стрес и умор, видљиво је да то и није адекватна дугорочна стратегија.
Ако добро планирамо време и држимо се плана, стићи ћемо да обавимо све што нам је важно и што желимо те нећемо имати утисак да стално учимо.
Како бисмо се уопште мотивисали да било шта радимо, потребно је поставити циљ који желимо постићи. Сваки дугорочни циљ треба поделити у неколико корака (краткорочних циљева). По том принципу можемо и планирати своје време. На почетку месеца с дететом можете израдити месечни план у којем ћете навести главне догађаје који га очекују. На почетку недеље направите недељни план који је много детаљнији од месечног. А најдетаљнија разина планирања је дневно планирање. У план унесите све обавезе које дете има (и оне које немају везе с учењем, попут зубара, фризера, дружења и сл.). Обавезе је добро ставити на папир јер оно што је записано на неки начин има већу тежину и стално нас подсећа да то треба да обавимо, с друге стране јако је добар осећај прецртавати обавезе које смо извршили. Понекад све најбоље испланирамо, али кад почнемо нешто да радимо пажња нам стално бежи и учинак је врло мали. Слично је и с децом, врло лако им нешто одвуче пажњу од посла који раде. Важно је правити паузе у учењу и осигурати време за одмор. С обзиром на то да је учење активност која изискује психички напор, најбољи одмор је нека физичка активност (дакле, не компјутерска игрица или читање стрипа који опет оптерећују исте канале).
Градиво које треба научити важно је учинити што смисленијим, повезати га са свакодневним животом и оним што знамо од прије. Најтеже ћемо нешто научити ако „бубамо“ напамет, без разумевања. Ако нешто и запамтимо, то ће нам знање бити неупотребљиво изван контекста у којем смо га учили. При учењу нових садржаја корисна је употреба мнемотехника. Мнемотехнике се заправо односе на кориштење властитог искуства, односно познатог, до аутоматизма наученог материјала ради бољег запамћивања нове грађе. Њима настојимо повезати неповезано, наћи добре знакове за досећање и учинити бесмислено смисленим.
Често можемо чути како треба да учимо активно. Активно учење укључује издвајање битног из неког градива, вођење белешки и препричавање градива својим речима. Затим постављање питања „зашто“ и повезивање градива са сопственим искуством. То може бити врло напорно, али је дугорочно корисно.
Врло је важно (и то вероватно „и птице на грани знају“) оно што смо научили понављати како не бисмо заборавили. За то је корисно направити сажетке појединих поглавља и у њима навести оно што је најбитније. Понављати можемо и док радимо нешто друго (чекамо у реду, перемо суђе…). Оно што желимо да запамтимо на дуги рок и учинимо отпорним на заборављање, треба пренаучити – дакле, већ добро научено градиво поновно неколико пута прочитати и поновити.“
Ето, надам се да ће ово колико-толико помоћи 🙂
Ускоро долазе године када ће главни фрајери у разреду бити они који бјеже са часова и који су мангупи… Већ сада треба разговарати с дјететом и указивати му на позитивне примјере у околини (људи који су постигли нешто захваљујући томе што су се успјешно школовали)… Као и оне примјере некадашњих мангупа који сад имају тежак живот. Наравно, онда ће дијете наводити примјере неких криминалаца који све имају и без школе, а биће и тих примјера како и они заврше… Припремите се 🙂 Дете је бистро и није страшно што не воли учити, само је битно да му се усаде радне навике и да се мало мотивише 🙂
Срећно 🙂