Ja sam bila klikeraš a nisam voljela školu, ali su mi moji ubacili u glavu (po mom mišljenju i malo pretjerano) željeznu disciplinu, radne navike i odgovornost, tako da sam pronalazila najbolje metode učenja i za kratko vrijeme bih spremila gradivo, te bila uvijek među najboljima u školi, a kasnije i na fakultetu… Sa djetetom te dobi se može sasvim lijepo razgovarati. Ne mora se sve voljeti, ne mora se uvijek biti raspoložen, ali se neke stvari moraju obaviti kao obavezne… Ni nama se baš ne kuha uvijek po najgorim vrućinama ili nekada najradije ne bismo otišli na posao, nego bismo malo duže odspavali… Treba ga motivisati nečim što voli kao nagradom (ne moraju to biti samo materijalne stvari)… A kada uči treba mu koncentracija, dakle, tišina, samo njegov kutak za učenje, bez suvišnih stvari na stolu i po zidovima, ne može se učiti gladan i žedan, ali ni nakon nekog prejedanja… čak je bitno i kada se uči (meni je lično odgovaralo naveče), zatim na koji način bolje primamo informacije (vizuelno, akustično, kinestetički, kroz pokrete i tjelesnu aktivnost). Meni je pomagalo da snimim tekst na kasetu i onda ga pustim i preslušavam)… Možete praviti eksperiment sa djetetom da vidite šta mu bolje leži, od vremena učenja pa nadalje…
Treba mu objašnjavati tehnike učenja (ima dosta materijala na internetu) i pustiti ga da to iskoristi.
ljiv fenomen kojeg ponekad nismo svjesni, a utiče na kvalitet učenja i pamćenje sadržaja. To je tzv. pozitivni ili negativni transfer. Pozitivni transfer nam može olakšati pamćenje raznih sadržaja. Međutim, negativni transfer ili interferencija nam može stvoriti probleme, jer se događa da učenje jednog predmeta otežava pamćenje sadržaja iz drugog predmeta i to u dva smjera: retroaktivno (učenje novog gradiva uzrokuje da se izgubi prije naučeno) i proaktivno (prije naučeno ometa usvajanje novih sadržaja). Tako npr, treba napraviti pauzu između učenja npr. engleskog i njemačkog jezika jer se sadržaji mogu pobrkati.
Postaviću i kopiju jednog teksta, može i to biti od pomoći:
„Prva važna stvar je dobro planirati svoje vreme. Za dete je jako važno da u svakodnevici ima trenutke za učenje, odmor, hobije te za druženje i zabavu. Dobrom organizacijom moguće je uskladiti sve obaveze. Jedan veliki deo učenika stalno čeka inspiraciju za učenje koja nikad ne dolazi, ostavljaju obaveze za zadnji čas i onda mahnito uče noć pre testa. Što je najzanimljivije, tim takozvanim „kampanjcima“ to ponekad i uspe pa je ocena iz testa zadovoljavajuća ili čak i viša od očekivane. Međutim, to gradivo nije u dovoljnoj meri usvojeno (nije bilo vremena za ponavljanje) i vrlo brzo će ga zaboraviti, a ako uz to spomenemo stres i umor, vidljivo je da to i nije adekvatna dugoročna strategija.
Ako dobro planiramo vreme i držimo se plana, stići ćemo da obavimo sve što nam je važno i što želimo te nećemo imati utisak da stalno učimo.
Kako bismo se uopšte motivisali da bilo šta radimo, potrebno je postaviti cilj koji želimo postići. Svaki dugoročni cilj treba podeliti u nekoliko koraka (kratkoročnih ciljeva). Po tom principu možemo i planirati svoje vreme. Na početku meseca s detetom možete izraditi mesečni plan u kojem ćete navesti glavne događaje koji ga očekuju. Na početku nedelje napravite nedeljni plan koji je mnogo detaljniji od mesečnog. A najdetaljnija razina planiranja je dnevno planiranje. U plan unesite sve obaveze koje dete ima (i one koje nemaju veze s učenjem, poput zubara, frizera, druženja i sl.). Obaveze je dobro staviti na papir jer ono što je zapisano na neki način ima veću težinu i stalno nas podseća da to treba da obavimo, s druge strane jako je dobar osećaj precrtavati obaveze koje smo izvršili. Ponekad sve najbolje isplaniramo, ali kad počnemo nešto da radimo pažnja nam stalno beži i učinak je vrlo mali. Slično je i s decom, vrlo lako im nešto odvuče pažnju od posla koji rade. Važno je praviti pauze u učenju i osigurati vreme za odmor. S obzirom na to da je učenje aktivnost koja iziskuje psihički napor, najbolji odmor je neka fizička aktivnost (dakle, ne kompjuterska igrica ili čitanje stripa koji opet opterećuju iste kanale).
Gradivo koje treba naučiti važno je učiniti što smislenijim, povezati ga sa svakodnevnim životom i onim što znamo od prije. Najteže ćemo nešto naučiti ako „bubamo“ napamet, bez razumevanja. Ako nešto i zapamtimo, to će nam znanje biti neupotrebljivo izvan konteksta u kojem smo ga učili. Pri učenju novih sadržaja korisna je upotreba mnemotehnika. Mnemotehnike se zapravo odnose na korištenje vlastitog iskustva, odnosno poznatog, do automatizma naučenog materijala radi boljeg zapamćivanja nove građe. Njima nastojimo povezati nepovezano, naći dobre znakove za dosećanje i učiniti besmisleno smislenim.
Često možemo čuti kako treba da učimo aktivno. Aktivno učenje uključuje izdvajanje bitnog iz nekog gradiva, vođenje beleški i prepričavanje gradiva svojim rečima. Zatim postavljanje pitanja „zašto“ i povezivanje gradiva sa sopstvenim iskustvom. To može biti vrlo naporno, ali je dugoročno korisno.
Vrlo je važno (i to verovatno „i ptice na grani znaju“) ono što smo naučili ponavljati kako ne bismo zaboravili. Za to je korisno napraviti sažetke pojedinih poglavlja i u njima navesti ono što je najbitnije. Ponavljati možemo i dok radimo nešto drugo (čekamo u redu, peremo suđe…). Ono što želimo da zapamtimo na dugi rok i učinimo otpornim na zaboravljanje, treba prenaučiti – dakle, već dobro naučeno gradivo ponovno nekoliko puta pročitati i ponoviti.“
Eto, nadam se da će ovo koliko-toliko pomoći 🙂
Uskoro dolaze godine kada će glavni frajeri u razredu biti oni koji bježe sa časova i koji su mangupi… Već sada treba razgovarati s djetetom i ukazivati mu na pozitivne primjere u okolini (ljudi koji su postigli nešto zahvaljujući tome što su se uspješno školovali)… Kao i one primjere nekadašnjih mangupa koji sad imaju težak život. Naravno, onda će dijete navoditi primjere nekih kriminalaca koji sve imaju i bez škole, a biće i tih primjera kako i oni završe… Pripremite se 🙂 Dete je bistro i nije strašno što ne voli učiti, samo je bitno da mu se usade radne navike i da se malo motiviše 🙂
Srećno 🙂