Ničim se brže ne može izazvati prevrtanje očima kod tinejdžera, nego rečenicom koja počinje rečima: „Eh, dok sam ja išao u školu…”. Ali iako je tačno da je tad, kad smo mi išli u školu, sve bilo mnogo drugačije, činjenica je i da naša deca danas žive u jednom drugačijem svetu, svetu tehnologije koji smo mi za njih stvorili. I to kod učitelja i nastavnika starijeg kova, koji pamte neka drugačija vremena, može biti vrlo frustrirajuće, naročito kada deca ne reaguju na njihove stare, hiljadama puta isprobane metode.
I ma koliko mi čvrsto verovali u nekakve tradicionalne načine rada koji su dokazano nekad, pre 20 i više godina davali rezultate, stvarnost je danas drugačija i današnja deca žive u potpuno izmenjenom svetu, gde su i veštine koje su im potrebne da bi u životu postigli uspeh – drugačije. A slepo držanje starih normi neće pomoći nikom – ni učiteljima ni deci.
Ako razmišljate o tome šta treba da promenite u načinu rada da biste „doprli” do svojih đaka i zadržali njihovu pažnju, evo tri stvari koje bi uvek trebalo da imate na umu.
1. Današnja deca suočavaju se sa enormno velikom količinom informacija svakog minuta, daleko većom nego što smo mi ikada morali.
Zamislite samo, možete pronaći odgovor na bilo koje pitanje koje vam padne na pamet u roku od samo nekoliko sekundi. Sve zahvaljujući razvoju tehnologije. Ali, problem je u tome što ćete za tih nekoliko sekundi pronaći verovatno 20 različitih odgovora na isto pitanje. Kako znati koja je, u gomili informacija, ona prava? Kako razlikovati prave od lažnih vesti, amaterske od stručnih stavova? Kako da deca znaju kom izvoru da veruju, kad na desetine „pouzdanih” daju različite informacije?
Mi, kao deca, nismo s tim morali da se suočavamo. Imaš udžbenike, imaš enciklopediju, šta tu nađeš – to je. Deca novog vremena moraju da razviju veštinu da procene i daju prioritet ispravnim informacijama u odnosu na pogrešne i to brzo, tako da je efikasnost jedna od najvažnijih stvari kojoj moramo naučiti decu.
Dodatni problem je, što uz masu informacija i sadržaja, većina dece će brzo pomisliti da je praktično na svaku temu koja vam može pasti na pamet već sve rečeno. Naš izazov je da ih motivišemo da misle, budu originalni, biraju prave informacije i koriste ih kako bi stvorili svoja dela i naučili da rešavaju probleme na inovativan način.
2. Pristup tako velikoj količini informacija dovodi do toga da nikad ne ulazite u dubinu problema
Dostupnost informacija otežava današnjoj deci da se udube u određenu temu i istraže je temeljno, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Decu moramo naučiti da drže fokus i „kopaju” dublje u vezi sa temom koju istražuju. Moramo im ponuditi metode i načine da bismo ih ohrabrili da razviju veštinu održavanja fokusa na konkretnom problemu. Da se ne oslanjaju samo na plitke informacije koje su dostupne na „prvoj strani Gugla”, već da traže različite perspektive i pristupe rešavanju problema.
3. Potreba da budu uvek „onlajn” lako preuzme primat u odnosu na potrebu da budu prisutni fizički
Tehnologija će vas brzo i lako uvesti u zonu introvertnih, samo ako joj to dozvolite. Ona olakšava ljudima da se okrenu nekom svom svetu i biraju informacije koje će ih okruživati tako da im pred očima bude uvek samo ono što žele da vide. Na društvenim mrežama, jednostavno je kreirati svoj mali univerzum, filtrirajući ljude čije stavove i mišljenja jednostavno ne želite da čujete. Na taj način, počinjemo da živimo u potpuno imaginarnom svetu, onom koji smo za sebe stvorili. Međutim, ni te konekcije koje stvaramo koristeći tehnologiju, nisu uvek autentične. A kako možemo da rastemo i razvijamo se kao ljudi ako ne želimo da izađemo iz te svoje homogene zone koju smo tako lepo izgradili?
Zato je danas važnije nego ikad da učitelji pokušaju da stvore zdrave socijalne interakcije u svom odeljenju, da razviju prave veze, da forsiraju timski rad i nauče decu koliko je važna „oflajn” konekcija. Kad iz školskih klupa odu u pravi svet, moraće da znaju kako da komuniciraju sa drugima, dele ideje i mišljenja, budu otvoreni za predloge saradnika, kolega. Na društvenim mrežama to ne mogu da nauče.
Za kraj:
Možda naša deca nemaju isti raspon pažnje kao što smo mi imali u njihovim godinama. Možda teže pamte, brže odlutaju, deluju manje zainteresovano. Ali, to je zato što žive u svetu neverovatno brzog protoka informacije koji nisu sami stvorili. Možda im teže pada saradnja, timski rad, ali to ne znači da oni nemaju kvalitete koje mogu da ponude.
Mi, odrasli, smo ti koji moraju da prihvate realnost. A realnost je da ne možemo da podučavamo na isti način na koji su nas podučavali. Da vaspitavamo onako kako su nas vaspitavali. Time činimo medveđu uslugu deci i u svet ih puštamo nepripremljene za ono što ih tamo čeka.
Priredila: A. C.