Не дајте своју децу!

Прво смо живели у матријархату и жене су владале.
После је настао патријархат и мушкарци су владали.
Данас смо ушли у детријархат и деца су постали владари.
dete
Када смо ми били мали, деца нису смела да седе за столом за одрасле када се ручало.
Имали смо своје место где смо јели.
Ја сам седео на дрвеним шкалинама иза ђедових леђа.
Баба или ујна су ми доносили храну.
Највећа сласт је била када би се ђед окренуо и убацио неко најбоље парче.
Или када би у ракијску чашу усуо наше вино.
Тек пред школу сам почео да седим за столом.
Био сам награђен за марљивост и зрелост.
Имао сам место до ђеда.
Одмах са његове леве стране.
Нисам смео сам да се послужујем.
Нисам ништа причао.
Само сам слушао и учио.
Дивио се памети тих динарских горштака.
Када смо ми били мали, част нам је била да послужујемо старије.
Уочи ручка одлазио сам на Точак и доносио у плетеној домижани хладну воду за ђеда.
Имали смо воду у кући, али знао сам да ђед воли баш ту хладну воду.
Одлазио сам два километра пешке или на магарцу.
Нико ме није терао да то радим.
Сматрао сам да је то моја обавеза за сву љубав коју сам добијао.
Када смо ми били мали учили су нас да помажемо старијима и да им се први јављамо.
Ако неко старији носи нешто у руци, прилазили смо и узимали да бисмо му помогли.
Срамота је било да идемо крај старије особе машући рукама.
Када смо ми били мали нисмо смели да се уплићемо у разговоре одраслих.
Слушали смо и чекали да нас они нешто питају.
Почаствовани смо били ако би нас неко нешто упитао.
Када смо ми били мали, деца су одрастала на улицама, ливадама и шумама.
Лети смо увече улазили у кућу да преспавамо.
Одрасли нису имали времена да се баве нама.
Ако бисмо морали болесни да останемо да лежимо у кревету, стидели смо се што сметамо старијима.
Када смо ми били мали нико није бринуо за наша дечија права.
Неваљалу децу су сви могли да лемају.
Родитељи, родбина, комшије, учитељица, наставници и наш милицајац Брко.
Који је био најбољи, јер је деци само вукао уши.
Када смо ми били мали, деца су морала одмах да се укључују у живот.
Чували смо стоку, копали, купили сено, додавали циглу на грађевини,
прали судове, секли дрва, водили коња у орању, седели на дрљачи,
управљали коњском запрегом…

Морали смо да радимо и да будемо од користи породици.
Лопту смо играли или предвече или недељом.
Када смо ми били мали нико нас није чувао.
Остајали смо сами у кући.
Често са млађом браћом и сестрама.
Тако су најстарија деца у породици најбрже одрастала.
Када смо ми били мали морали смо да једемо шта се стави на сто.
Нико нам није испуњавао никакве жеље.
Није се спремала одвојена храна за нас.
Ако нам се нешто није јело, одлазили смо гладни у кревет.
„Пољуби па остави!“ говорили су наши стари.
Храна се љубила у знак поштовања.
Када смо ми били мали храна се није бацала.
Остацима смо хранили свиње.
„Једи, једи, свеједно ћемо прасадима бацити“
Када смо ми били мали нико од нас није знао шта раде наши родитељи.
Знали смо само да раде.
О примањима родитеља нико није ништа говорио.
Живели смо спокојно у свом одрастању.
Када смо ми били мали свет је био другачији.
Данас се све променило.
Из корена.

Деца су постала господари породица.
Све је подређено деци и деци мора све да се угоди.
Добри родитељи су они који све могу да испуне својој деци.
Границе више не постоје. Односно, граница је стпљење родитеља.
Деца прва седају за сто, бирају шта ће да једу.
Ако им се не свиди храна, мајке спремају ново јело.
Очеви служе као канта за ђубре.
Штета је да се спремљена храна баци.
Деца воде главну реч о свему.
Деца причају. Не затварају уста.
Родитељи слушају и диве се памети своје деце.
Памети која је покупљена са интернета.
Деца не смеју да се туку.
Деца су добила закон о сигурној заштити.
Штити их држава од родитеља.

Порука је јасна – деца припадају тоталираној држави.
Тинејџери могу да сакрију свој здравствени картон.
Родитељима не морају да га показују.
Савете могу да добију од професионалних заштитника деце.
Који више брину о деци од родитеља.
Тако је родитељска љубав постала сувишна.
Деца се уче да им родитељи нису ни потребни.
Само као музичка кутија за испуњавање жеља.
Лоши родитељи не испуњавају жељу своје деце.
То је музичка кутија која се покварила.
Деде и баке су у служби размажене деце.
Баке једва устају од стола да деци донесе воду.
Деде су поносније, они само носе торбе до школе.
Мајке и очеви су слуге у бахатог господара.
Неваспитана деца малтертирају учитељице и наставнике.
И нико им ништа не може.
Бити неваспитан је – ИН!

Родитељи то оправдавају као дечија посла.
Нема више милицајца Брке да им извуче уши.
Дечија права су изнад свих ауторитета.
Тако још више кваримо неваспитану децу.
Дечија индустрија је подређена неваспитаној деци.
Зарађује се на манипулацији децом.
Намећу се трендови који морају да се прате.
Губитници не могу да прате трендове и деца одбацују такве родитеље.
Потрошачко друштво гута неваспитану децу.
Успех детета није у показаној љубави према родитељима и заједници.
Није у знању, радним навикама и преузетим обавезама.
Успех детета мери се количином робе коју мора да конзумира.
Тако деца постају овисници од потрошачког друштва.
Ствара се илузија слободе.
Сви, наводно, могу да раде шта хоће и никоме не одговарају.
Деца постају хировита и себична.
Све хоће одједном за себе.
Све сама да прогутају.
Не знају да пруже, него само узимају.
Постају пасивна у том свом хиру.
Очекују да им се све пружи, уместо да сами проналазе.
Отуда постају хронично незадовољна и неспремна за живот.
Неспобна су да буду део заједнице.
Тако се увећавају конфликти унутар саме заједнице.
Родитељи праве велику грешку у васпитавању деце.
Уместо да науче децу да рађају љубав, они их својом љубави праве неспособним.
Родитељи нису својина деце.

Депресија настаје када деца то схвате.
Између породице и спољног света разлика је у добијању пажње.
Породица све даје детету, док му друштво све узима.
Деца немају чврстину да ту различитост носе.
Уколико их на време родитељи не припреме за живот, постоји опасност да се изгубе.
Залутају и не могу да се снађу. Не могу да пронађу пут избављења.
Како ће таква деца да одгајају своју децу?
Како ће деца која нису одрасла да васпитавају нова поколења?

Никада родитељима није било теже да васпитају децу.
Никада већи тоталитаризам није био у друштву.
Велики Брат све контролише и диктира.
Живимо у Хакслијевом Врлом новом свету.
Деца више не припадају родитељима, него су имовина Великог Брата.
Отуда налог Великог Брата да се укину етикете МАМА и ТАТА.
Уместо застарелих етикета, употребљава се нова етикета.
Родитељ 1 и Родитељ 2.
Уводи се и Родитељ 3. Тако истополни постају родитељи.
То су све прелазна решења до потпуног укидања родитељства.
Деца ће се правити у епруветама и неће имати име.
Само шифру епрувете.
Нема љубави између шифара.
Погрешан смер кретања цивилизације мора се завршити у епруветама.

Човечанство мора да се одбрани од програмираног самоубиства.
Како?
Укидањем детријархата!
То је превара човечанства.
Деца не могу да управљају светом!
Деца морају да одрастају.
Родитељи, тате и маме,
Не дајте своју децу!
Васпитавајте сами своју децу!
Удружујте се!
Повезујте се у заједницу родитеља!
Друштво је у расулу.
Велики Брат је злонамеран.
Помозите деци да одрасту.
Будите уз своју децу!
Учите их, брините, вежбајте са њима и браните их од манипулација.
Пустите их да стварају своје игре.
Игра је слобода.
Будите строги, али правични.
Кажњавајте их када су то заслужили.
Разговарајте и планирајте.
Држите реч.
Пренесите на децу своја знања.
И паметна искуства.
Не понављајте глупости старијих генерација.
Наша деца морају да буду боља од нас.
То је једини начин да се супроставимо пропасти човечанства.
Једини начин да сами васпитамо своју децу.
Која ће васпитавити своју децу.
А њихова деца васпитаће нова поколења.
И тако трајемо.
Упркос свима.

Аутор: Бранко Драгаш

Извор: www.dragas.biz