Ne diraj mi majku.
Rečima, pogledom, šakama.
Nikad mi ne diraj majku jer braniću je ja: rečima, pogledom, šakama.
Neka je ona puna mana, neka je grešila, nek je ne razumeš… Koga briga? Majku mi ne diraj, na nju ne pokazuj, ne broj joj grehe, ne meri joj reči.
Njene me ruke, slabe poput grana topole, dočekaju kad padam, spašavaju od lomova.
Ona me jedina grdnjom hvali i jedina me podrži i kad me ne razume.
Majku mi ne diraj da se u meni ne probudi orkan, da ne polude sve moje zveri i prožderu ti zlobu i spokoj.
Neka me je ona premlada ili prestara rodila, neka ne postavlja bogate trpeze, ne oblači se po tvom ukusu, neka je premršava ili predebela, majku mi ne diraj!
Ona je sama sedela noćima da teši suze u mojim snovima, umorna do iznemoglosti skupljala zrnca snage da me pohvali, umiri, posavetuje ili tek ćuti sa mnom. Jedino ona uzdiše i pre nego što mi se tuga mučki prikrade, brine da li sam gladna, što sam se zadržala, čeka me u noći upaljenm svetlom i obrazima govori da će sve biti u redu.
Ona me hvali i kad nema razloga, sakriva njena bolna mesta od mojih očiju, čuva me i kada sam jača od nje, daje i više nego što ima.
Neka je ćutljiva, prznica ili nežna, sposobna ili statična, neka je. Zdrave i žive, moje jedine sigurne luke, džuboksa s rešenjima za moje nedoumice koji ne radi na novčić već na osećaj.
Majku mi ne diraj, jer ustaću viša nego što jesam, jača nego što mislim, gora nego što slutiš i ućutkaću te sa te tri reči koje nisu ni pretnja ni molba.
Ne diraj mi majku, rečima, očima, šakama.
Oduvaću te poput balona od sapunice da se o granit razbije tvoje nevažno mišljenje.
Neka je ona za tebe nikakva, meni je svetinja i svetlost,
diraš li mi majku, na dvoboj si izazvao mene, ne nju.
To što sam uz njene skute dete, učinilo me je zmajem pred miševima.