Не гледајте ме као да сам грозна мама!

мај 30, 2016

Следећи пут кад видите да се неки родитељ понаша као будала према свом детету, молим вас имајте на уму да не знате с чим се у том тренутку бори.
deca ljuta
Да, грозно је звучало кад сам викала на сина. Да сам ја чула другу маму да тако виче на своје дете, вероватно бих је и сама ружно погледала, или барем ружно мислила о њој. Али не знате шта сам управо прошла!
„Хенри! Ако чујем још једну реч од тебе… Само уђи у ауто и зачепи! Данас си претерао. Доста ми је”, викала је на свог уплаканог четворогодишњег сина мама Моника Бјеланко, стављајући кесе с намирницама у ауто, кад је приметила како је друге две жене на паркингу испред самопослуге попреко гледају и дошаптавају се. Била је сигурна да коментиаришу како је грозна мама. Ушла је у ауто, упалила га и појачала музику како деца не би чула да плаче.
У својој колумни на порталу Babble ова мама троје деце описала је шта је претходило њеном емоционалном испаду:
Да, грозно је звучало кад сам викала на сина. Да сам ја чула другу маму да тако виче на своје дете, вероватно бих је и сама ружно погледала, или барем ружно мислила о њој. Али оно што жене које су мене тако гледале нису знале је да сам задња два сата провела у куповини с троје деце (што је само по себи довољан разлог за викање или плакање) да би ми на крају одбили картицу пред целим редом нестрпљивих људи који су сведочили свим нијансама моје срамоте.
Ако вам се то никад није догодило, не можете замислити дубину срама који сам осетила. Ако нисте одгајени на купонима и акцијама, болно свесни свог екстремног сиромаштва, не можете да знате колико је трауматично кад не можете да приуштите основне намирнице. Некоме би то била само блесава забуна с рачуном, а мени је била још једна потврда да ћу увек бити сиромашно дете из лоше породице.
Ако долазите из сиромаштва, ако је чињеница да сте сиромашни дeо вас као и крв која тече вашим жилама, ако сте доживели да ваша мама плаче јер не може да купи храну, никад нећете немарно “пеглати” картице. Чак и кад сте сигурни да имате новца на рачуну, увек ће постојати страх да ће вам одбити картицу.
С колицима пуним намирница, с децом гладном и већ на ивици, и паром иза нас који нервозно чека свој ред, моја картица је одбијена. У глави је почело да ми зуји, у грлу се створила кнедла.
Моника даље пише како јој је благајница дала да још једном упише лозинку, али је картица опет одбијена. На рубу суза и с осећањем панике јер су деца постајала све немирнија, рекла је да ће да изађе из реда и преко мобилног проверити стање на рачуну. Испало је да је на рачуну само 59 долара, а мислила је да има 500.
У ситуацији у којој би најрадије оставила све, зграбила децу и побјегла, Моники је пуно значила помоћ друге касирке која ју је одвела на празну благајну, како би тамо изабрала које ће намирнице да купи, а које да врати. Задржала је само најосновније – хлеб, млеко, пелене, пахуљице, тоалет папир.
Кад је Хенри видио да враћам торбу са Сунђером Бобом коју смо бирали 10 минута, почео је да плаче. Како детету објаснити да торбу коју сте управо заједно изабрали ипак не може да понесе кући? Покушала сам. Како се његов трећи напад беса у последња два сата захуктавао, рекла сам му да може да изабере чоколадицу с полице поред благајне, уверила га да ће торбу добити следећи пут, платила намирнице и покушала да побегнем.
Али чоколадица није помогла.
Хенри је плакао све гласније и опет су нас сви гледали. Осећала сам као да у утроби имам хиљаду змија које се мигоље у врућој течности, кнедла у грлу је расла, и само сам хтела да одем одатле. Док сам љутито стављала намирнице у пртљажник аутомобила, моја фасада је почела да се руши. Била сам знојава, задихана и избезумљена. Задржавајући сузе, викала сам на сина који је плакао и осетила осуду странаца који нису имали појма кроз шта сам управо прошла.
Плакала сам целим путем кући, направила вечеру и окупала децу. До приче за лаку ноћ, Хенри је већ заборавио своју проклету торбу. Али ја нисам. И сигурно још дуго нећу заборавити.
Зато, кад следећи пут кад видите да се неки родитељ понаша као будала према свом детету, молим вас имајте на уму да не знате с чим се у том тренутку бори. Као и сви, и ја понекад имам предрасуде према другим људима, посебно другим родитељима, али то није у реду. Немојте их одмах отписати. Јер, једноставно, никад не знате.
Извор: Klokanica.24sata.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама