Никада им не говорите. Никада!
И трудите се да околини укажете на то да је избегавају када је наше дете у питању.
Зато што та реченица није тачна. Његов погрешан поступак није резултат лоше намере. Већ испитивања, учења, истраживања, померања граница… Па шта ако је некад и резултат ината, љутње, беса? Зар нису то све емоције које су људске и нормалне?
Зашто настојимо да децу учинимо савршено послушном, мирном, тихом, кротком? Шта је добро по њих у томе, осим чињенице да је нама тако лакше да их одгајамо? Зар нису упорност, радозналост, истраживачки дух особине које се пожељне у животу? Да ли их ми спутавамо и ограничавамо својим забранама и прекорима?
Наравно да дете мора знати за границе. И наравно да те границе постављамо ми. Али да ли се та наша права као родитеља претварају често у игре моћи (да ли кажете детету – „док си под мојим кровом”, „зато што ја тако кажем”…)? Да ли је превише ако себи дамо за право да одређујемо своје дете као добро/није добро?
Ја сматрам да јесте. Превише је. И за њих, који слику о себи стварају кроз одраз у нашим очима, а и за нас, који на себе преузимамо претешко бреме да од њих правимо „ваљане људе” и будемо „идеални родитељи”. Покушавајући да будем добар родитељ, успут сам заборавила да ми је дозвољено да будем људско биће. Да је ок бити нервозан, љут, уморан, ненаспаван. И то од свог детета не кријем. Ипак, трудим се да ми никад не мањка стрпљења и енергије за њега. Јер је важан и јер желим да осећа колико ми је важан.
Било је тешко распетљати замену теза – када су моји живци краћи него иначе, а када се он заиста понаша лошије него иначе.
Трудим се да те две ствари јасно раздвојим у својој глави. Некад ми успе, некад не. Добро је док сам тога свесна, надам се.
Деца су дивна, одлична баш таква каква јесу. Међусобно различита, и у томе је њихова чар. Зар не изговарамо сви пречесто ону фразу да је лепота у различитости?
Зашто се онда толико успињемо да нам мали буде миран као комшијско дете, које уредно седи за столом и зна да маше па-па већ са шест месеци?
Не постоје забрањена и „лоша” осећања. Постоје само боље и лошије манифестације тих осећања. Томе се дете учи и то је дугорочан задатак. Дакле, није проблем у томе да ли је неко добар или лош. Већ да ли и на који начин то показује. А наше је да их научимо да емоције, као и понашање, препознају и каналишу на бољи, лакши начин. Мислим да им у животу неће шкодити да осећају тугу или разочарање. Али је велика вероватноћа да им неће бити баш добра особина да то показују бацајући се по улици и плачући са тридесет и кусур година.
Не говорите деци да нису добра. Јер то није тачно. Она су увек добра. Ми нисмо када им тако говоримо. Самосталност, храброст, радозналост, отвореност – особине су које нам отежавају родитељство, али су прави драгуљи уколико успемо да их код своје деце сачувамо.
Извор: najboljamamanasvetu.com