„Добро вече свима!“ рече Саша прилазећи групи родитеља окупљеној у дворишту школе. „Нисам закаснила?“
„Ниси, има још десет минута до звона“, рече Милош.
„Шта се ради? Како сте?“ упита Саша присутне.
„Ево… Данас беше доноси контролни из света око нас?“, упита Марија.
„Ако сам разумео жену, и енглескиња оцењује домаћи“, рече Милош.
„Ма, баш ме брига за свет око нас и контролни и енглески и све. Рекла сам Лени да мени оцена није важна, само је битно да се она труди, а учитељица и други наставници ће већ то препознати“, рече Саша.
„Е, исто то сам ја рекла Павлу! Нарочито у првом разреду где је оцењивање описно, уопште ме не занима.“ Брана је одмахивала рукама илуструјући потпуну незаинтересованост за школу и оцене. „Не интересују ме ни добре ни лоше оцене, то је његова обавеза!“
„И нарочито сам јој рекла да ме не занима шта су други добили! У се и у своје кљусе!“ додала је Саша.
„Ма, и мене није много брига, него онако питам…“ правдала се Марија.
„Мени Стефан рече да је контролни био доста тежак… Ја се нисам баш укључио, моја жена мало учи са њим, али каже неке поделе живог света и шта ти ја знам… Баш се намучио, видим да није баш задовољан како је урадио…“ рече Милош.
„Рекла им је да ће бити подела живог света, колико се сећам, али нисам сигурна јер не радим са њим, и кад ми прича шта ће бити и шта је рекла, није баш да слушам… Ја сам ту категорична, они морају да стекну радне навике сами, а не да се ослоне на нас! Ми смо своју школу завршили одавно“, рече Брана. „И то шта им је дала, и да ли је тешко или лако или важно или неважно… дајте да пустимо жену да ради свој посао. Ваљда она зна шта и како треба. Уосталом, не знам како ви, али ја сам дебеле везе хватала да Павле упадне баш код ове учитељице, и сад ћу ја њу да проверавам и исправљам?! Не пада ми на памет!“
„Не да је провераваш, него само… немам појма, овај мој се баш нешто унервозио, као два од осам није знао, а за једно није сигуран… Рекао сам жени да оде на отворена врата ако забрља баш оно много…“ признао је Милош.
„Каква, бре, отворена врата!“ брецну се Саша. „Па, нећу да идем никад! Ако Лена забрља, нека се јави па нека поправи, ја сигурно нећу да трчим и решавам њене проблеме. Нису ни моји родитељи ишли код мојих наставника. Добијем двојку, па код куће батине, па се поломим да се јавим и одговарам. Мислим, ја Лену не тучем, наравно, али не интересује ме да ја јурим и вучем учитељицу за рукав. Има и та жена душу! Шта мислиш да сви тако долазимо кад год нешто зашкрипи!“
„Откуд знам… Ја се укључим само понекад… али видим жена се баш труди, ради са њим…“ Милош је схватио да је у мањини.
„То ти је велика грешка, да знаш“ рече Марија, иако је нико није питао за мишљење. „Моја кума је тако радила са ћерком, и ево мала је сад у средњој школи, и ако је она не подсети да учи, оде све дођавола! Једноставно, није се осамосталила!“
„И моја сестра је исто урадила са сином. Зато сам ја рекла – моја деца ће сама завршавати школу! Не знам ни књиге како им изгледају. Хтео Павле да ми покаже тај домаћи из енглеског, ја нисам хтела ни да слушам. Рекла сам му, ’Твоја ствар, твоја оцена, твоје знање, и молим лепо’“ рече Брана.
„Исто!“ рече Саша. „Зарекла сам се да…. Је л’ то звоно?“
„Јесте“, рекоше остали родитељи, и окренуше се према вратима школе. Гомила деце куљала је из школе. Старији дечаци су псовали и шутирали један другог. Мања деца су се саплитала, падала и дизала се тражећи родитеље у сад већ препуном дворишту.
„Је л’ то Лена плаче?“ Саша је ставила наочаре како би боље видела. „Јааао, шта ли је било…“ рече, и осети да јој срце лупа јаче.
„Ено га и мој делија, оборио нос, могу мислити како је прошао!“ смејао се Милош.
Лена приђе мајци сва у сузама. Није ни приметила остале родитеље. Јецајући је рекла, „Ма-ма… до-би-ла сам цве-тић са са.мо две ла-а-а-ти-цеееее“ и наставила да плаче.
„Молим???“ запањила се Саша! „Две латице??? Само две латице??? Па, како???? Дај контролни да погледам!“
Лена невољно извуче папир из ранца на точкиће, бришући нос рукавом. Саша јој оте папир из руке.
Док је читала контролни, групи је пришао Стефан, а за њим и Павле.
„Како сте прошли, момци“, упита Милош.
„Ја четири латице из света, и онај средњи смајли из енглеског, онај са равним устима.“ рече Стефан.
„И ја исто“, насмејао се Павле.
„Е, браво ти га! Ајд кући, мора да ће мама да се одушеви! Поздрави се са родитељима својих другара и крећи“ рече Милош.
„Довиђења“, рече Стефан, махну руком и потрча за оцем.
„Ау, ала си га упрскао“, рече Брана Павлу. „Па, где си погрешио?“
„У трећем и петом задатку. А енглески ми је рекла да оно што сам те питао око класрум и чер не може тако да се нацрта, и није ми признала цео тај задатак!“
„Дај да видим!“ рече Брана љутито.
Мало по мало, сви родитељи су држали контролне задатке и свеске из енглеског, и пажљиво читали.
Саша се окрете групи родитеља. „Погледајте, молим вас, ово што јој је исправила и одузела једну целу латицу! Ја не знам шта ту није добро! Лепо је написала одговор, не знам шта та жена хоће!“
Марија бесно рече, „А Иви је ставила тугајлија зато што је…“ Брана је прекиде, „Шта јој је дала?“
„Тугајлија, оног тужног смајлија, зато што је мало помешала боје, уместо зеленом обојила црвеном, и тако, али овај први јој је цео тачан… Па, нису они на факултету! Свашта!“ љутила се Марија.
„Ма-маа, са-мо да ти кааа-жееем“ Лена је и даље плакала.
„Немој ништа да ми кажеш, сад бих те згромила за ово! Све ово у другом задатку што си налупетала си у недељу знала без грешке!“ Саша почупа Лену за репић, и Лена заплака још јаче.
„А енглески, шта си ту добила?“
„О-ног смааај-ли-ја са раав-ним уууу-сти-мааа“ јецала је Лена.
„Дивота! А Исидора шта је добила?“
„Смааај-ли-јаааа са оо-тво-реее-ним ууу-стиии-мааа“ једва је говорила Лена.
„Оног где се виде и зуби, и језик, и непце? Оног најбољег??“ запањено је питала Саша.
Лена само климну главом.
„Па, да, њој је мајка професор енглеског, сигурно јој је она урадила! Ово је катастрофа. А из света шта је добила?“
Лена једва проговори, „Истооо“
„И, је л’ још неко добио тог најбољег смајлија?“
Лена одмахну главом.
„Ау, што јој је критеријум! Да само једно дете добије смајлија који се смеје! Срамота! Е, сад ћу да је сачекам овде у дворишту кад буде излазила, па ћу све да је питам!“ Саша бесно скрсти руке.
„Е, и ја ћу! Хоћеш и ти, Марија, да нас буде више, да не може да изврда?“ досетила се Брана.
„Него шта ћу! Можда ни енглескиња нема више часова, ако и она наиђе да је питамо шта има да каже!“ додала је Марија.
„Децо, сачекајте нас мало, а ти Лено, мобилни ти је одузет до Нове године, а за остало ћемо видети“, добаци Саша одсутно, погледа фиксираног на врата школе.
„Мислим да су трећа врата лево на другом спрату зборница“, рече Марија показујући прстом. Саша и Брана погледаше у том правцу.
„Одлично. Видећемо их кад изађу… Нећу пред Леном, али ово је баш безобразлук!“ рече Саша.
„Ма, свињарија!“ бесно рече Марија.
„Чек’, чек’…“ Брана је непомично гледала у правцу зборнице. „Ено их!“ узвикну. „Ђубре једно. Види је, само! Попела се на штиклице, десигуал хаљина, и мисли да је риба!“
„А види енглескињу, молим те! Клибери се као луд на брашно. Изделила тугајлије, брига њу! Е, сад да вас видим… Нашле да се иживљавате на деци!“
Три мајке кренуше ка вратима школе. „Овде станите и не мичите!“ нареди Саша.
Прошло је неколико минута, а наставнице се још нису појавиле на излазу.
„Где су?“ бринула је Марија.
„Ијаооооо!“ Брана се лупи по челу. „Па, сигурно су изашле на задња врата! ’Ајмо, брзо! Около! Децо, останите ту док се не вратимо!“, добаци деци и потрча преко дворишта за Сашом и Маријом, које су већ хитале ка другом крају дворишта.
Аутор: Маја Бугарчић