Од детета не можемо сакрити емоције. И не треба. Свако прикривање и другачије именовање емоције која се јасно види на нашем лицу збуњује дете.
Генерације деце пре неких 30, 40, 50 година су васпитаване погледом испод смркнутих обрва и одлично су разумела све њихове варијације и комбинације. И нису имала дилему, јер је вербална порука била усклађена са оним што су тако очигледно могла да „прочитају“ на лицу родитеља.
Мама, зашто си љута?
Ми родитељи имамо природну потребу да заштитимо дете од онога што мислимо да ће га узнемирити или да неће разумети. Један од разлога зашто упорно покушавамо да поштедимо дете од негативних осећања је и грижа савести, која се углавном јавља као последица недостатка времена које желимо да посветимо детету. И када уграбимо то време желимо да оно буде обојено пријатним осећањима.
Mеђутим, јасно је да није увек тако. Знам, јер сам и ја једна од мама која је „збуњивала“ своје дете. Недељама ме је син дочекивао са посла на вратима и постављао увек исто питање „Мама, зашто си љута?“ И сваки пут сам се зачудила и давала аутоматски одговор „Нисам љута!“, јер на њега и нисам била. Била сам љута што сам се задржала на послу, што сам сате проводила у аутобусу јер се реконструишу улице, што сам изгубила време у повратку кући уместо да будем са њим, што ће ме обавезе у кући још више одвући од заједничке игре…
У себи сам била љута, а потпуно несвесна колико је то очигледно на мом лицу, све док се једног дана после истог његовог питања нисам погледала у огледало. Одраз ме је поразио. Са друге стране гледала ме је љутита жена. Уздахнула сам, а сузе су кренуле без икакве шансе да се зауставе. Он је пришао и загрлио ме у покушају да ме утеши, што је наравно изазвало вулкан емоција и још више суза. Успела сам да изговорим „Био си у праву, јесам била љута. Љута што не могу да будем више са тобом, а то желим више од свега.“
Разумео је, али у овој причи сам ја та која је заправо научила лекцију и схватила поруку.
Вежбала сам свакодневно
Од тада, сваког дана док сам била „заглављена“ у аутобусу, чим бих осетила како ми се скупљaју мишићи између обрва сетила бих се свог одраза у огледалу и свесно их раздвајала. Чим бих осетила бес и немоћ како ми расту у грудима, дисањем сам их ублажавала.
Ако бих почела да стискам вилицу призвала бих слику његових сјајних очију које ме гледају и опуштала се. Нисам могла да учиним да улице постану проходне, нисам могла да прелетим до куће, нисам могла да зауставим време… Једино што сам могла то је да будем потпуно свесна како се унутрашње емоције утискују на моје лице и да им то не дозволим. Да „љутња“ буде блажа на мом лицу, све док не нестане.
Временом сам научила да уместо да будем љута због ствари на које не могу да утичем, будем срећна због нечега што ме чека код куће. Требало ми је време, али сам научила. Не да прикријем емоције, не да их потиснем већ да их прихватим и назовем правим именом. И да кажем „Да, плашим се јер…, тужна сам због…, љута сам зато што…“
И онда је некако све постало лакше.
Прави одговор је искрен одговор
И зато кад вас дете пита „Шта ти је мама?“, а ви кажете „Ништа, све је уреду.“, присетите се да вас то не пита без разлога. Оно зна да је НЕШТО и жели да разуме, да помогне. Не занемарујмо да нас дете веома јасно види, да „чита“ наш израз лица, не шаљимо му двосмислену поруку, јер га тиме ми заправо нисмо заштитили већ збунили. Одговор прилагодите узрасту, важно је да зна да је уреду бити тужан и љут, као и да смо ми ту да га разумемо и подржимо када се оно тако буде осећало.
И на крају пример који ће разбити сваку сумњу да ли треба бити отворен према деци када су емоције у питању. Замислите да је ваше дете због нечег пресрећно, раздрагано, да видите да му се нешто дивно десило и да га питате „Шта се десило, због чега си тако срећан?“, а да вам оно одговори „Ма, ништа, нисам срећан.“ Како бисте се осећали и у шта бисте поверовали? У оно што видите или у оно што чујете?
Драгана Алексић, породични консултант