Не могу да ћутим. Не могу да гледам како у мојој наставничкој канцеларији влада мук, апатија, предаја, полтронство. То полтронство не потиче од страха. Оно ниче из немоћи, из мора изневерених нада, од стеченог уверења да ништа не зависи од нас.
Ја морам да говорим иако најчешће не наилазим на одјек, некад налетим на подсмех, а некад и на упозорење да ће ми се једног дана испред куће појавити црни џип. Али морам, јер бих ћутањем изневерила све оне који су ме створили овакву каква јесам, читав један вертикални низ који је веровао у школу, у образовање и жртвовао се за те идеале. Иза мене су две генерације интелектуалаца. Прва генерација је од школе имала четири разреда основне, друга факултете. Зашто су сви интелектуалци? Зато што образовану особу не чини шара на дипломи, већ уверење да је само у знању моћ, једина и неприкосновена. А кад си моћан, тад си слободан.
Мој деда по оцу Алекса био је пуки сиромах, надничар. Свог сина је после основне у селу дао у гимназију. Било је то једино сиромашко дете које је кренуло тим путем и деда је био проглашен за некога ко је изгубио рабош, ко не зна где му је место. Мој отац је смештен у малу собу под кирију која се плаћала у натури, у намирницама, а Алекса је те намирнице пабирчио целе године, доносио их до града у изнајмљеним колима и плаћао надницама много више од других јер су ову потребу сви тумачили као бес. Никада није могао да одужи све, па је и мој отац по цео распуст надничио.
Биле су то четири године глади, непрестаног рада, одрицања, али се назад није узмицало. После матуре, мој отац никада није ушао у шабачку библиотеку. Иако је пасионирано читао, књиге смо му изнајмљивале сестра и ја. Није могао поново у те просторије. Све га је подсећало на гимназијске дане када се у читаоници грејао и сушио мокре платнене патике, једину обућу коју је имао.
Запослио се са завршеном гимназијом у једној сеоској месној канцеларији са лепим изгледима за напредовање. Било је послератно време, школованог кадра је било мало и он је имао солидну перспективу. Замишљао је да сада оцу може приуштити мало лагодности, али Алекса није био задовољан. Захтевао је да се крене даље. Факултет. Отац се бранио, покушао да одложи упис, али узалуд. Онда је изашао на богословски и војни пријемни испит, али је пропао на оба. За војску није био довољно ухрањен, а за цркву није имао слуха. То су била једина два факултета са бесплатним интернатом, све друго је изгледало као потпуно немогуће. Али Алекса није одустајао. Послао га је у Београд по коме је отац шетао два дана распитујући се док није сасвим случајно у холу Технолошког факултета налетео на расположеног декана који га је охрабрио да се упише. Просто му је објаснио како да студира и преживи без пара.
Академска година је почела у октобру. Алекса је умро у новембру.
Мој отац је све испите дао у року. До дипломског је продужио још једну годину јер је имао самицу у Студењаку. И стипендију. Од прве плате је купио капут. Стекао је моћ и слободу да се не смрзава. О Алекси није никада много говорио, носио га је у себи.
Моја баба по мајци Даница је из рата изашла као удовица са двоје мале деце и једним у стомаку. Једно је сахранила. Имала је само кућу и башту, свекрву и полуслепу мајку. Надничила је по цео дан, понекад за само пар килограма кромпира. Ћерке је школовала. После основне се спаковала са њима двема и изнајмила стан у граду. Уместо кирије, одржавала је газдама кућу, а радила у једној фабрици за остало. Није ни знала да има право на пензију као жена палог борца. То ће остварити тек када се ћерке запосле и сазнају на шта су све имале право, а нису знале. Стан, који је такође могла добити, одбила је. Вратила се у село. Стекла је слободу. И моћ.
Моја мајка се запослила са средњом школом. Факултет је уписала годину дана пре него што је сазнала да јој дете болује од неизлечиве болести. Сахранила га је. Боловала. И дипломирала. Онда је родила још једно дете, нашу заједничку љубав и утеху. Даница је увек била ту. Као помоћ, као тихи дах и као оријашка стена која не дозвољава да се сурваш у провалију, а кланац је свуда око тебе.
Када сам се ја родила, Даница, моја једина преживела баба, поклонила ми је књигу и у посвети пожелела да постанем професор. Када сам то и постала, желела је да ме само једном види на школском ходнику са дневником у руци. Нисам јој ту жељу испунила. И данас ми је жао због тога. Желела је да има прстен. Никада га није имала. Ни ту жељу јој нисам испунила. Жао ми је и због тога.
Све те туге и жртве су се слиле у мени. Сви ти недосањани снови, сва одрицања. Постављен је стуб који ми држи кичму у јасном уверењу да је само школа оно што је вредно. И не могу да одустанем. Не могу да прећутим када је неко пљује, када омаловажава знање за рачун доброг сналажења. Када се знање покрива купљеном дипломом. Када нема срамоте у истицању академског знања преко пара. Када обријане главе затварају факултете. Када часна ректорка буде прогањана јер дира у осиње гнездо. Када моје колеге ћуте јер немају снаге и храбрости. Када се мире и умиру у немоћи. Када плачу на седницама због понижења. Када ми кажу: шта ти мислиш да си ти. Када не знају да сам ја све. И сви моји око мене. И живи и мртви. И цео свет је мој. Јер, ја сам професор. Остављен ми је завет да мислим својом главом.
Не могу да ћутим. Боцну ме Алекса и Даница. Жигну ме очеве мокре патике и мамина црна марама над књигом. Ја сам професор. Јер су они тако хтели. И знали. Имали моћ. И слободу. И мотиком је бранили.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности