“ТО нам је донела дигитализација без образовања!”

23 јула, 2020

Пандемија је изменила многе мозгове. Не мазгове, добро сте прочитали, мозгове! Мада… можда би са „а“ било прикладније…

Просветни радници, одјеДном, шатро, брину о ђацима који немају своје компјутере, па се не зна како ће пратити он лајн наставу.

Не могу сад да вршим дубљу социолошку и психолошку анализу горепоменутих.

Хоћу само укратко да кажем:

Много смо омашили као учитељи. (УЧИТЕЉ- онај који учи некога, прим. ЈА)

Деца су нам се дигитализовала сама. Ми смо се дигитализовали сами, не размишљајући о деци.

И шта смо добили?

Некад су постојали добри форуми за дискусију о одређеним темама. Онда се појавио ФБ. После неког времена, престали смо да окопавамо ФБ фарме, па смо почели мало да дискутујемо. Е, онда је дискусија почела да замире, њу је заменило  турање фотографија наших савршених живота.

Ја у цвећу. Ја са тортом коју сам умесила управо, иако је на њој декларација из сластичарне. Ја на мору, згодна у купаћем. А датум на фотки укуцао фотограф који ју је израдио средином деведесетих…Ја, поносна што ми је дете завршило основну школу! Канда је то највећи успех РОДИТЕЉА, кад дете заврши осмољетку. Поносна мама.

Постала сам тетка малог анђела! (Увек постану тетке анђела, никад неког несвета или ђаволка.)

Полако, полако, пришуњао се Инстаграм.

Он је показао права лица свих нас!

На Инстаграму нема дискусије. Само фотке. Тамо смо још савршенији него на ФБ. Са ФБ оде омладина и остави нас маторце да помало и дискутујемо негде.

Деца су нам подељена на егзибиционисте и воајере.

На оне који до бесвести шерују своје полунаге или полупијане фотке и оне који само вире у те фотке, желећи да једног дана туре себе у новим патикама и са вискијем или пивом у руци.

ТО нам је донела дигитализација без образовања.

ТУ смо оманули као УЧИТЕЉИ!

Нисмо их научили да користе телефоне и компјутере за образовање. Не за школовање. За образовање. Зато им је тешко да се он лајн школују, а не зато што немају чиме да прате он лајн наставу!

Допустили смо да желе да постану популарни, а не успешни.

А разлика је огромна. Популаран си кад си Јутјубер и једеш бубе на снимку. Популаран си кад имаш лајкове и шерове за подригивање, лупање главе о зид. Или, напросто, популарност стичеш селфијем дупета.

И добили смо то да ђаци не умеју да пошаљу мејл. Да не умеју да пишу на тастатури, само да шерују своју фотку и лајкују туђу. Умеју и да стављају емотиконе! Дигитализована наша злата!

Сад нам је посао да од егзибициониста и воајера покушамо да направимо САГОВОРНИКЕ и ДИСКУТАНТЕ.

Биће јако тешко.

Али, што би рекао Змај: „Ко не проба, никад неће!“

Па, да покушамо, а?

Ивана Бошњак Бошњак

Извор: Дневникједнеучитељице

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама