Наоружани, станите! Немојте дечјим сузама да се храните

Станите, наоружани, станите! Немојте дечјим сузама да се храните!

Лежим у кади пуној топле пене, помешани цветни мириси од једно 32 шампона се шире кроз цео стан. У руци ми је књига „Лепота“ Александра Вулина и једна реченица ми привлачи пажњу, толико да узимам оловку за усне која ми је при руци и подвлачим тај део који у мени буди малу девојчицу и сели ме на једно хладно и врло страшно место. У рат. Реченица гласи овако: „Пред злочином, било да се трпи, било да се чини, и добри и лоши постану оно што људи једино јесу и што им је дато да буду: уплашене звери жељне живота“.

Foto: Canva

И та мала девојчица коју сам оживела у својим мислима, машти, паралелном свету или дубини ума, одједном седи склупчана у углу мрачне, хладне собе и плаче… жељна живота. Слуша крике, метке, бомбе, сузе, осећа страх, нелагоду, неверицу. До јуче, играла се са својим другарима у улици, смејала се на љуљашци, радовала се мами кад дође кући с посла и донесе јој лизалицу, а данас не зна шта ће се догодити ни за 10 минута.

Где су ми мама и тата? Да ли је моја другарица Сања добро? Шта ради? Где ћемо живети? Да ли је наша кућа заиста наша или ће чике са пушкама да је запале, да се у њу уселе, да нас из ње изместе? Да ли ћу завршити 4.разред основне школе ове године? Да ли ћу за 10 година радити као медицинска сестра и помагати болесној деци? Да ли ће и за 10 година бити рањене, недужне деце у болницама? Да ли ће сутра доћи?

Е сад, запитајте се сви ви, сви ми, сви они… да ли је иједно дете заслужило да себи постави оваква питања? Да ли је заиста важно које је боје коже, које је вере, ко су му родитељи? То је дете. Једини кривци за све ово што се око нас дешава смо ми, ОДРАСЛИ. Одговорни смо за своје поступке, за своје мисли, за своја уверења и своје речи. Ко сеје мржњу међу људима? Знамо ко то сигурно не ради. Деца. А рат није само сукоб пушкама, ножевима, камењем, бомбама… рат је сваког дана присутан у међуљудским односима.

Да ли можемо само мало да застанемо, да пригрлимо своје и туђе малишане и да им усађујемо љубав у њихова мала срца? Да ли можемо да свом детету када нам пријави некакву кавгу између њега и другара уместо „Врати му“ кажемо „Реци му да се не осећаш лепо због тога што је урадио, ви сте другари, а не непријатељи“?

Због чега смо ми, одрасли, једни другима непријатељи? И сада не говорим о непријатељима на државно-политичком нивоу, говорим о непријатељима који се зову комшије, колеге, браћа, сестре, директори, шефови. Због чега завидимо, подмећемо, оговарамо? И одакле нам онда идеја да се згражавамо када чујемо да је девојчица од седам година рекла вршњакињи „Ти си глупача, ружна и дебела“, јер, шта мислите, од кога је то чула?!

Језик кости нема, али кости ломи. А уз ружне речи, како деца расту долазе и ружна понашања, малтретирање, насиље… и зар то није рат? Зар семе рата није посејано још оног момента када је мама рекла тати „Ти неспособни кретену“, када је тата грубо повукао маму, када је тетка за комшиницу рекла „Она крава Милена је запослила је своју куму уместо мене“. И да, од малих ствари, настају велике. Од семена израсте дрво, од јагњета овца, од бебе човек, од цигле кућа… А од највећег зла пате они најмањи, у овом случају – деца. Можемо ли да променимо свет? Не, али можемо да променимо себе. А свет чини свако од нас. Сваки појединац. Променимо се, не дозволимо да пате. Свако дете заслужује срећно детињство.

Аутор: Милица Пантић, мастер педагог