Најчешће се прибегава ономе “али добар је ђак“. Супер, нашли сте подстицај, али и средство за манипулацију, али манипулацију вама, не њима! Један мој друг из средње, који је био лошији ученик и за сваку 2 је добијао надокнаду, ми је рекао „Да си ти дете мојих родитеља, они би банкротирали“, алудирајући на то да сам била добар ђак. Он је савршено манипулисао својим родитељима на тај начин, али не знам баш да ли су они били задовољни тиме.
Ја немам ту праксу и мислим да је скроз ОК да и деца знају да нешто не може да се купи, не зато што „ето не може“, већ да постоји оправдан разлог. Новац и ми зарађујемо, како што и њих учимо истом. То је ограничена категорија (барем код већине) и теба се трошити промишљено, како се не бисмо кајали касније. Зато, слободно реците детету да немате новца за то што жели или бар немате у том тренутку. Може вам бити непријатно првих пар пута, али то је реалност и сама деца ће то схватити много боље него што очекујете од њих.
Ако кажете „Не може, тако сам рекао и то је крај!“, дете остаје збуњено. Не знају да ли је то због њих, да ли су они нешто погрешили, или је то само исказивање ваше моћи над њима, јер сте ви „газда“. Ово друго је екстра лоше!
Да је тешко- тешко је, али време и тренинг (и њих и вас) чини своје. Можда се чак и ви „уведете у ред“ учећи њих, поготово уколико сте склони компулсивним куповинама.
Извор: Mama&Maja