Моје дете одгајам ја! Дакле, ја се питам!

август 4, 2016

Сви ми волимо да нам деца буду напредна, да науче пуно, да буду добри људи, задовољни и успешни, да остваре свој сан. На том путу ми их храбримо, учимо их да ходају стазом живота, дамо им руку кад падну, подстичемо их сопственим примером.

majka
Да ли смо ми заиста свезнајући, како нас наше дете види? Преиспитујемо ли сви своје понашање и свој начин васпитања деце? Колико пута се нервирамо када неко прокоментарише да наше дете не би требало ово или оно? Или би требало?
У почетку ме све излуђивало. Коментари на тему шта је требало, или није требало да научим своје дете би ме доводили до тачке усијања.

Требало је већ да прохода… требало би да већ прича… што си је научила да је успављујеш сваке ноћи… како си могла да оставиш своје двогодишње дете код твоје маме на 2 недеље… јако је гласна… што си научила бебу да једе уз музику… не треба да мислиш о послу док ти је беба оваква (читај – тражи маму – а остало још 5 месеци породиљског боловања)… требало би да добије прутом по гузи, мора да осећа страх…

Да не набрајам више. То су они коментари након којих се осећаш јадно, неуспешна као мајка, као да си промашила животни позив. Сваки од њих ти дође као кофа пуна ледене воде, или шамар у најмању руку. Након љутње и изговорених опаски, као и одговора, које некад пажљиво (или не) дамо особи која нас критикује, почнемо да се преиспитујемо. Да ли сам стварно погрешила? Јесам ли могла боље? Можда су они у праву?

Након рођења другог детета сам схватила једну дивну ствар. Људи воле да дају савете путем критике, јер не умеју другачије. Многи од њих виде у нама сопствене грешке које њима самима иду на живце (то ћете најбоље видети по жестини реакције, односно томе колико јако су се изнервирали). Највећи број њих коментарише из најбоље намере, а ми се једва исконтролишемо баш зато што нас то боли. Већина само жели да себи (не нама) нагласи, односно да сами себе убеде, како су они то боље урадили и да себи одају признање да су у нечему бољи. Људи обично критикују сопствене мане код других, а да тога нису ни свесни. Ако то изговоре наглас, то им даје осећај помака у решавању сопствених проблема, барем подсвесно. Све те критике рефлектују осећаје који у људима постоје.

Задњи пут кад сам примила критику да је ужасно што моје четворогодишње дете једе пилетину рукама, направила сам се да не чујем, окренула се и изашла из просторије. Дошло ми је да кажем да се пилетина иначе једе рукама. Онај благи порив да се изнервирам сам заменила добром музиком и осмехом.

Претпоследњи пут сам одговорила да је најлакше критиковати и да ја радим како најбоље знам и умем, а ко мисли да може боље, само нека изволи. Онда сам отишла у свој дневни боравак и исплакала се као киша. Али сам барем рекла. Мислим да један период нећу добијати критике.

Моје дете одгајам ја. Ја га храним, пресвлачим, посматрам, знам како дише, учим животу у 99% времена. Дакле, ја се питам када је васпитање мог детета на тапети. Нико се око мог дјетета не труди толико колико ја. То је оно што понављам себи сваки дан. Да није тога, горила бих као ватра када добијем неку критику.

Овако се само насмејем, или не и не дајем више никакав коментар. Са критикама које немају никакву валидну подлогу више не морам да се борим, јер ме дотичу све мање. Није то увек било тако и требало је доста истренираних живаца да бих дошла на све ово о чему пишем.

Знам, коментари су углавном дати из најбоље намере, иако их нико не тражи.

Такође научих да је најлепше прво очистити сопствено двориште, па онда завиривати код комшинице.

Како расту наша деца, тако растемо и ми. Мењамо наше личности до границе непрепознатљивости. Наша деца нас уче толеранцији, стрпљењу, одговорности, пожртвованости, безграничној и несебичној љубави и још много чему. Не дозволите да вас критике људи који су само успутни на вашем животном путу доводе до падања и посртања и незадовољства самим собом, јер сте најбољи родитељ кога је ваше дете могло изабрати. Вама се највише обрадује. Вас жели да одушеви и само вашу пажњу да скрене. Ви сте му најбитнији, јер сте за њега најбољи. На критике одговорите осмехом и брзо ће изгубити своју снагу, суштину и првобитну намену, а онда ће да се прореде. Готово до границе истребљења.

Написала: Татјана Куљача, блог Мамизам

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Моје дете одгајам ја! Дакле, ја се питам!

  1. Boka каже:

    Sve je ovo lepo rečeno ali babe i, u mom slucaju, prababa pored nje nisu ljudi koji dodju i prodju..bas svaki put na komentare “to treba ovako” ili “daj supu detetu pobogu ima tri i po meseca” ja ne mogu da odgovorim osmehom i izadjem.

  2. Ana каже:

    Slazem se sa nekim delovima teksta,ali neki ljudi nisu samo prolaznici u nasem zivotu i ne mozete samo da ih ignorisete. Tipa posoli supu detetu ukusnija je, daj mu malo slanine, neka jede hleb(komentari u periodu kad moja beba ima 6 meseci) i mnogi drugi mene su dovodili do ludila. Moras nekad da odreagujes,ali se ne opterecujes previse preispitivanjem sebe i da li treba drugacije.

  3. Bojana каже:

    Ok kada su komentari dobronamerni uzmem u obzir neke stvari ali umem da prepoznam odlicno kada je u pitanju samo zla i pokvarena opaska da bi te neko okarakterisao kao losu majku.Naucila sam da se klonim tih savrsenih ljudi jer ja odlicno znam sta mojoj deci odgovara i zadovoljna sam majka i zena a takvima zelim da pogledaju u svoje dvoriste.

  4. Zita Pavlov каже:

    Hvala Vam na tekstu! Mada problemi nastaju kada su deca veca I nadje se neko da lupi kontru na Vasu rec. Na vase Ne kase pusti,na primer. Licno iskustvo. Da bi dete izjavilo “ne znam koga da slusam”. Bilo bi divno kada bi dete podizala majka a ne bake,ujne,komsinice….neverovatna je upornost kod takvih ljudi.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама