Не, моје име није мама. Не, моје занимање није мама. Ја сам Адријана, инжењерка
Не, моје име није Мама. Моје име је Адријана. Драго ми је. Не, ни моје занимање није мама. По занимању сам инжењер. Мама сам само својој петомесечној ћерки. Односно, бар се надам да ће ме тако звати. Кево ми звучи некако безвезе.
Од како сам се породила, више него икада за своје 33 године, сусрећем се са гомилом клишеа.
Такође се сусрећем са гомилом осуђивања због рушења истих.
Не, мој живот није добио смисао када сам се породила, јер није био бесмислен ни пре тога.
Не, нисам рођењем детета постала комплетна, јер нисам била некомплетна ни раније.
Не, нисам постала остварена у сваком смислу, јер нисам ни пре детета била неостварена. Само нисам била мама.
Увек су ме невирале изјаве тог типа.
Не, мој живот није добио смисао када сам се породила, јер није био бесмислен ни пре тога. Не, нисам рођењем детета постала комплетна, јер нисам била некомплетна ни раније.
Не, то што сам наставила са својим животом исто као и пре трудноће, само са једним чланом породице више, никако не значи да ја своје дете не волим.
Такође, не значи да сам, тиме што не потенцирам приче о детету и не гушим друге људе, лишена емоција.
Такође, то што не качим слике свог детета на друштвене мреже не значи да сам лоша мајка нити да ми је дете ружно нити да га се стидим или не мислим да је најслађе створење нити да га не волим довољно.
То што се током трудноће нисам угојила не значи да сам свој изглед ставила испред здравља детета. То што сада изгледам као да се нисам порађала не значи да сам сујетна и да мислим само о себи. Само водим рачуна о свом здрављу, али то изгледа тако безвезе, зар не?
Лакше је рећи да поричем чињеницу да сам сад мајка. И да је некако нормално да се, од једном, преко ноћи, претворим у средовечну жену којој су на памети само пелене, цуцле и флашице. И боја каке, забога! Јер, неким чудом, приликом порођаја изгледа да долази до благе лоботомије, те се губи пређашња личност и рађам се нова ја, само деценију старија, зрелија и досаднија.
Не.
Другарице и даље не делим на оне које имају и оне које немају децу. Не разговарамо о пеленама. Свакој од нас је њено дете и најлепше и најслађе и најпаметније. Али, замислите, не шаљемо слике своје деце једна другој.
И даље одемо на кафу. Не у играоницу. Него у прави кафић. Онај у који смо ишле и раније. Некад чак и без деце. Оставимо их са татама. Замислите тек то!
И даље се обучем и нашминкам и да, прија ми када ми кажу да лепо изгледам. Прија ми и када знам да је то заиста тако.
Да, и даље бринем о себи. Да ли то значи да не бринем о детету? Не.
Ја немам ниједну баку којој могу да дам дете на чување.
Али рођење детета нисам схватила као терет већ као нешто што ће обогатити моју свакодневицу, увећати моју породицу и љубав коју осећамо једни према другима. Нешто што ће обрадовати мене и мог супруга. Никога другог. НАС! Од осталих не очекујем да деле моје одушевљење. Ни ја га не делим са другима.
Не, дете ми није приколица, него друштво.
Да ли ме то што сам задовољна својим животом чини лошом мајком?!
Ја са тим могу да живим.