Врхунски педагог, извела генерације на пут, 40 година у просвети. Још се препричавају њени методи, како је успевала не само да покрене младе, него да их учини бољим људима.
Ове године иде у пензију, а родитељи све више љути на њу. Једна мајка јој је рекла – ја васпитавам моје дете, а не ви.
А то дете мало је грубо према девојчицама, и мало их уцењује ако кажу некоме да их је ударио.
Друга мајка јој је рекла – госпођо, ваше време је прошло, немате ви права да одузимате мобилни мом детету за време часа. Могу да га зовем када ја хоћу.
А концентрација тог детета је таква да не може да састави три реченице, а о читању и да не причам.
Један отац се такође побунио када је његов син дошао кући са домаћим задатком, тј. да напише састав: „Доброта – највиша вредност“, сматрајући да се деци причају бајке, и да их тако не припрема за живот, него да буду искоришћени.
Деца се уче да су увек, и за све у праву, ти грешиш ако покушаваш нешто да им објасниш.
Родитељи више не чувају мој ауторитет, пред децом ме омаловажавају, као – ма шта она зна, да нешто зна, боље би прошла у животу.
То је сусрет два света, свако ми долази са неком другом теоријом о школи, да је бесмислена, да је заглупљивање. А шта ја могу као педагог, када видиш децу све негативније оријентисану, по принципу – њима ће њихов тата и њихова мама све да обезбеде.
Скоро сам срео ту дивну жену и рекао јој како је најбољи педагог кога сам имао, а она је рекла – не најбољи, него поражени педагог.
„Е Стефане“, и почела је прича „многа деца данас не чују када им нешто причаш, не разумеју када им објашњаваш основно, навикнути да могу да раде све и свашта, праве те лудом.
Ти си луда баба ако им кажеш да поштују друга, другарицу.
Ти си луда баба ако их замолиш да сарађују, или им објашњаваш да одређен начин понашања може некога да заболи.
Ти си луда баба ако замолиш нешто да ураде, неће да сарађују, све им теже прилазиш.
Ти си луда баба ако им причаш о штетности гледања телевизије, или о потреби за читањем, или о искрености.
Свесна сам да је моје прошло, поносна сам на свој рад, резултате.
Радила сам са хиљадама ђака.
И није ми понестало радног елана, него начина да им приђем.
Најлакше је пустити их, као што раде колеге.
Никада ми није било теже да се повежем са децом.
Имам искуства, могу да осетим њихове сензибилитете, смер у коме се развијају.
Али руке су ми све везаније.
Деца су одузета од својих наставника.
Свима више верују, мисле да им је свако бољи пријатељ.
Можда сам и раније могла да се повучем, одем у пензију.
Веровала сам да чиним нешто добро, да их мењам, усмеравам.
Али одлазим као поражени наставник.
Направиће школа мени леп испраћај, али није ово моје време.
Осећам у школи да сам вишак, да ме не чују шта говорим.
Када једном одем, не знам да ли ћу се икада више враћати на прославе.“
Прича ми то наставница, коју покушавам да охрабрим, али као и свако биће свесно својих квалитета, одмахује руком објашњавајући ми да није поента у томе колико је била добра, него како ће се снаћи деца. Где ће завршити. Најболније јој је када сазна нешто о својим бившим ученицима, да се нису снашли, или да их је живот сломио. Нека је и спашавала, помагала, схватајући колико је немоћна. Сада треба да оде у пензију, да се смири. Да је се много шта не тиче и да ужива у заслуженом одмору.
Да ли ће, или ће као и сваки врхунски професионалац посматрати децу, покушавати да утиче, да их учини бољим људима?
Никада нећу да заборавим њену реченицу – не плаши мене моја старост, свакога то чека, него што млади губе осећај за заједницу, са свих страна им стижу поруке – будите себични, мислите само на себе.
Некада смо били другови. Сада смо, шта?
Aутор: Stefan Simic