Vrhunski pedagog, izvela generacije na put, 40 godina u prosveti. Još se prepričavaju njeni metodi, kako je uspevala ne samo da pokrene mlade, nego da ih učini boljim ljudima.
Ove godine ide u penziju, a roditelji sve više ljuti na nju. Jedna majka joj je rekla – ja vaspitavam moje dete, a ne vi.
A to dete malo je grubo prema devojčicama, i malo ih ucenjuje ako kažu nekome da ih je udario.
Druga majka joj je rekla – gospođo, vaše vreme je prošlo, nemate vi prava da oduzimate mobilni mom detetu za vreme časa. Mogu da ga zovem kada ja hoću.
A koncentracija tog deteta je takva da ne može da sastavi tri rečenice, a o čitanju i da ne pričam.
Jedan otac se takođe pobunio kada je njegov sin došao kući sa domaćim zadatkom, tj. da napiše sastav: „Dobrota – najviša vrednost“, smatrajući da se deci pričaju bajke, i da ih tako ne priprema za život, nego da budu iskorišćeni.
Deca se uče da su uvek, i za sve u pravu, ti grešiš ako pokušavaš nešto da im objasniš.
Roditelji više ne čuvaju moj autoritet, pred decom me omalovažavaju, kao – ma šta ona zna, da nešto zna, bolje bi prošla u životu.
To je susret dva sveta, svako mi dolazi sa nekom drugom teorijom o školi, da je besmislena, da je zaglupljivanje. A šta ja mogu kao pedagog, kada vidiš decu sve negativnije orijentisanu, po principu – njima će njihov tata i njihova mama sve da obezbede.
Skoro sam sreo tu divnu ženu i rekao joj kako je najbolji pedagog koga sam imao, a ona je rekla – ne najbolji, nego poraženi pedagog.
„E Stefane“, i počela je priča „mnoga deca danas ne čuju kada im nešto pričaš, ne razumeju kada im objašnjavaš osnovno, naviknuti da mogu da rade sve i svašta, prave te ludom.
Ti si luda baba ako im kažeš da poštuju druga, drugaricu.
Ti si luda baba ako ih zamoliš da sarađuju, ili im objašnjavaš da određen način ponašanja može nekoga da zaboli.
Ti si luda baba ako zamoliš nešto da urade, neće da sarađuju, sve im teže prilaziš.
Ti si luda baba ako im pričaš o štetnosti gledanja televizije, ili o potrebi za čitanjem, ili o iskrenosti.
Svesna sam da je moje prošlo, ponosna sam na svoj rad, rezultate.
Radila sam sa hiljadama đaka.
I nije mi ponestalo radnog elana, nego načina da im priđem.
Najlakše je pustiti ih, kao što rade kolege.
Nikada mi nije bilo teže da se povežem sa decom.
Imam iskustva, mogu da osetim njihove senzibilitete, smer u kome se razvijaju.
Ali ruke su mi sve vezanije.
Deca su oduzeta od svojih nastavnika.
Svima više veruju, misle da im je svako bolji prijatelj.
Možda sam i ranije mogla da se povučem, odem u penziju.
Verovala sam da činim nešto dobro, da ih menjam, usmeravam.
Ali odlazim kao poraženi nastavnik.
Napraviće škola meni lep ispraćaj, ali nije ovo moje vreme.
Osećam u školi da sam višak, da me ne čuju šta govorim.
Kada jednom odem, ne znam da li ću se ikada više vraćati na proslave.“
Priča mi to nastavnica, koju pokušavam da ohrabrim, ali kao i svako biće svesno svojih kvaliteta, odmahuje rukom objašnjavajući mi da nije poenta u tome koliko je bila dobra, nego kako će se snaći deca. Gde će završiti. Najbolnije joj je kada sazna nešto o svojim bivšim učenicima, da se nisu snašli, ili da ih je život slomio. Neka je i spašavala, pomagala, shvatajući koliko je nemoćna. Sada treba da ode u penziju, da se smiri. Da je se mnogo šta ne tiče i da uživa u zasluženom odmoru.
Da li će, ili će kao i svaki vrhunski profesionalac posmatrati decu, pokušavati da utiče, da ih učini boljim ljudima?
Nikada neću da zaboravim njenu rečenicu – ne plaši mene moja starost, svakoga to čeka, nego što mladi gube osećaj za zajednicu, sa svih strana im stižu poruke – budite sebični, mislite samo na sebe.
Nekada smo bili drugovi. Sada smo, šta?
Autor: Stefan Simic