Vi ste odgovorni za svoje dete, a ne društvo i profesori

januar 25, 2017

,,Današnja deca su nezahvalna! Sve živo imaju, igračke koje požele, moderne mobilne telefone od prvog razreda Osnovne škole, a ničemu se ne raduju, ni ,,hvala” da ti kažu!”
Ovo bi bila glavna boljka roditelja današnjice. Ekonomija propade, al’ zato naši pilići imaju cele prodavnice igračaka kući. Kupimo im novu stvar, pogledaju je, poigraju se i dosadi im u rekordnom roku. A da li su rekli ,,hvala” osobi koja ih je darovala? Verovatno da, mada bi tome prethodilo ono neugodno pitanje odgovorne odrasle osobe ,,šta se kaže?” nakon čega bi se darovani setio da izgovori ,,hvala”.
Majka-i-sin
Svi mi volimo da nam deca imaju sve što požele i često ćemo zakinuti na nekim bitnim stvarima da bi oni dobili to što su poželeli. Dobijajući sve kreiramo oko njih svet iluzija u kom im je sve dostupno i na dohvat ruke, te da će im uvek neko drugi obezbediti sve što požele. Detinjstvo brzo prolazi, znamo da brzo odrastu. Nedostatak vremena za njih nadoknađujemo ,,sitnicama” i ,,krupnicama” u vidu slatkiša, igračaka i garderobe, a to se negdje nastavi sa džeparcima u visini nečije plate, školovanjima od duplo više godina nego što fakultet traje, preko vođenja brige o tome je li naše pile od trideset i kusur doručkovalo, ručalo i večeralo. Jer ne može da nađe posao koji odgovara njegovim afinitetima. Jer nijedna plata nije dovoljna da zadovolji potrebe onako kako su ih roditelji zadovoljavali. Bez trošenja sopstvene energije za sticanje samostalnosti.
Sećam se da su mi često govorili da uživam dok studiram i da je novac teško zaraditi. Istina. Tada to nisam najbolje razumela. Sada znam šta to znači. Dok sam bila djevojka, radila sam dosta i jedno vreme fino zarađivala. A onda je došlo na red stvaranje porodice. Biraj- dosta novca-nemaš privatan život, ili malo novca koji ti ne pokriva ni osnovne životne potrebe, al’ uz njega dobijaš vreme za porodicu. Sada znam da mi je najlepše bilo na fakultetu. Nisu me morile brige odraslih, bila sam samo nečije dete. Pojedini kao da su svesni svakom ćelijom svog bića da im je najlepše dok su samo nečija deca i ne trude se da se skinu s grbače roditeljima kojima vremenom dosadi da rade ono što su radili celi život svog mezimca. Nadaju se da će ih paziti u starosti, da će im dodati čašu vode i voditi ih u toalet kad to ne budu u stanju sami uraditi.
Srećom da smo još uvek oni ljudi kojima je porodica svetinja, te brigu o starima ne prepuštaju raznoraznim ustanovama, mada će i nas zahvatiti onaj trend gde je briga o roditeljima samo teret i obaveza, grubo nametnuta. Takvi pojedinci nisu navikli da brinu o drugima. Navikli su da budu nečija briga. Roditelji su ih takvima napravili.
Moj sinčić od gotovo 16 meseci iza sebe ima britak japanski jezik i par reči na našem: mama, tata, deda, baba, jede, ide i ,,hava” (hvala). Ovu zadnju je naučio usput. Donese mi daljinski od TV-a za koji zna da ga ne sme dirati, preda mi ga uz osmeh jer zna da će mama da poljubi pametnu glavu, nakon čega mu uvek kažem ,,hvala”. Tako je i sa svim drugim stvarima koje mi donese ili uradi. Tako i on izgovori svoje nespretno ,,hava” kad god dobije od nekoga nešto.
Od igračaka je dobio glodalicu, a služi se starim igračkama koje su očuvali njihovi prethodni vlasnici. A od svega najviše voli flaše, kese, plastično posuđe i poklopce da sa njima lupa. Ne kupujem mu sve za šta mislim da će koristiti njegovom motornom i moždanom razvoju, jer ga je Bog stvorio savršenog. Razvija se sasvim lijepo i bez modernih pomagala. Puštam ga da istražuje i da se zabavlja sa igračkama koje nama odraslima nisu uopšte zabavne. Njima su takve najzanimljivije.
Ne. Neće on dobiti sve što poželi. Neću mu kupiti svaku stvar u koju upre prstom. Ne zato što sam sebična, već zato što ga volim. Što ne želim da postane nezasit. Jer mora naučiti da neće u životu uvijek biti mene da mu stvorim sve što mu na um padne. Neću mu kuvati kad bude imao trideset i kusur. Bar ne svakog dana u sedmici. Naučiću ga da kuva. Neću mu davati novac svaki put kad traži. Naučiću ga kako da ga zaradi.
 
Roditelji za neuspeh svog deteta uglavnom krive društvo koje ga je ,,povuklo” da gubi dane, profesore koji nemaju razumevanja za njegovu genijalnost i koji su obavezno prestrogi i traže nemoguće, a da nijednog momenta ne upru prstom u sebe i tu vide glavnog krivca za neuspeh svog milog čeda. Da, dragi mama i tata, vi ste ga naučili da se u životu sve lako dobija i da za sve njegove gluposti postoji opravdanje. Jer je on vaše čedo i najbolje dete na svetu. Jer ste željeli najbolje za njega. Vi ste odgovorni za svoje dete. Nije društvo i profesori. Kad odrastu pustite ih da budu odrasli, iako će oni uvek biti vaše male bebe. Ako ih niste naučili zahvalnosti i odgovornosti dok su stvarno bili deca, život će ih sigurno naučiti kada dođe vreme. Pustite barem drugog učitelja da obavi posao da valja. Jer se lako može desiti da vam milo čedo traži da mu dodate čašu vode čak i onda kad se na štap budete oslanjali.
 
Tatjana Kuljača
Izvor: mamizam
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


7 komentara na "Vi ste odgovorni za svoje dete, a ne društvo i profesori

  1. Magdalena kaže:

    Kad dete odraste i postane COVEK, roditelj ima pravo da uci druge kako se vaspitavaju deca, a kad dete ima 16 meseci mislim da je rani, mnogo rano .Inace se slazem .

  2. Daca kaže:

    Delimicno se slazem, al na eazvoj deteta uticu itekako i njegovi prijatelji, skola i drustvo u celini . . . U svetu rijalitija, kurvi i kriminalaca ne mizete ocekivati da vam deca budu divna, dobra i postena . . . Takvi u takvom surovom drustvu propadaju ili se ubijaju . . . Da bi opstalo mora znati prema kome kako treba da se odnose . . .

    1. Igor kaže:

      Može,Daco,može!Sve polazi iz kuće.To je samo izgovor da su drugi krivi!

  3. Ana kaže:

    Ja se lično ne slažem sa prvim delom ovog teksta. Imam 13 godina. Naravno da postoje takva deca koja su nezahvalna i sve ostalo,meni se roditelji trude da obezbede sve što mogu.Ali ja ne lenčarim po ceo dan! Pomažem tati oko posla,mami kod kuće,idem u 2 škole,učim,nadam se da ću biti vukovac. Uz dužno poštovanje neka deca znaju za probleme odraslih! Mama i tata me informišu o svemu i svesna sam sveta oko sebe. Znam da život nije smejurija i sve to naravno. U ime svih dobro vaspitanih znamo da kažemo hvala. Slažem se sa nekim stvarima npr. dete zaplače i mama i tata odmah trče do njega kao da će da umree omg

    1. Igor kaže:

      Ti si,lutko,retkost!Svaka čast tvojim roditeljima.Samo tako nastavi,na pravom si putu! Bravo!

  4. Anđelka kaže:

    Opet o vaspitanju djece i opet volim da kažem koju riječ.
    Slažem se sa svim napisanim, tj.da su roditelji isključivo odgovorni za vaspitanje djece. Ja sam i roditelj i nastavnik i pratim odrastanje i svoje i druge djece.
    Djeca sama svojim ponašanjem pokažu kako ih roditelji vaspitavaju. Razmažena djeca kojoj kupuju sve što požele, misle da i u školi mogu da budu “vladari” kao kod kuće. Podcjenjuju djecu koja nemaju sve kao i oni, mali snobovi i manipulatori, terorišu drugu djecu, ismijavaju ih, pa čak i zlostavljaju, a pred nastavnikom glume “finoću”, kao da mogu odglumiti.
    I kada se djeca požale, nastavnik reaguje, malom zlostavljaču kiša suza potekne i laže da ništa od toga tačno nije. Ostala djeca, ako se plaše, staće na njegovu stranu.
    Ako “slučaj” dođe do roditelja, hajka se diže jer to “mezimče” sigurno nije uradilo. Zaboga, znaju oni dobro svoje dijete. I u takvoj situaciji, učitelj, nastavnik ili profesor i ako hoće nešto da ispravi ne može, jer je roditelj stao ispred svog razmaženog mezimca.
    Svjedok sam, generacijama, da takva djeca nikada ne izrastu u dobre ljude, primjerne građane društva.
    Kad roditelji ne mogu sve da im priušte, počinju da kradu ili se bave “prljavim” poslovima, da lako dođu do novca, jer, naravno nisu naučena da rade.
    I onda se nema kud. Pristalica sam toga da se djeca odmalena uče da rade, da cijene nečiji trud i rad i da se tako i vaspitavaju, da nikog ne podcjenjuju.
    Pustite djecu da usisaju, spreme krevet, obrišu prašinu, da se osjete važnim, makar poslije njih sve to detaljno uradili, a da oni ne vide, tako stiču radne navike.
    Pustite i nastavnike da ih vaspitavaju, nisu djeca uvijek u pravu.
    Pomislite šta će biti s njih kad nas ne bude, a nisu naučeni da rade.
    Rad je stvorio čovjeka i ništa im neće biti ako ih naučite da počnu raditi i zarađivati. Ne treba se stidjeti poštenog posla.
    I moraju li sve “na tacni” dobiti. NE!
    Ja tako pričam i svojoj i tuđoj djeci. Shvate me, kad-tad…

  5. Sonja Nikolić kaže:

    Imam troje dece i svi su različiti… ima tu raznih faktora i uticaja, ne zaboravimo i genetiku! I da, ja hoću da sam odgovorna za svoju decu! Hoću da ih vaspitavam kako mislim da treba, da mogu da imam uvid u njihov zdravstveni karton, da odlučim o njihovoj vakcinaciji… Društvo me u mnogo toga ograničava a ne želi da snosi posledice u slučaju da nešto krene kako ne treba. Demokratija u vaspitavanju je pogubna po isto…

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama