Не трпајмо деци у уста речи које не желимо да од њих чујемо, али су у реду кад их ми изговарамо.
Не пљујмо по другом, ако желимо да имамо дете разумно, толерантно.
Не кукајмо над животом, ако желимо да нам дете воли живот.
Не псујмо комшију, не свађајмо се са родитељима, не гурајмо проблеме под тепих, не филујмо их, не називајмо их неким 1900. именом, а оно прво уписано у појмовник.
Постаће нам деца пуна беса, поганих језика којима омаловажавају другаре већ у нижим разредима, исмејавајући их што немају таблет и не иду на пливање.
Нема изузетка, сви смо одговорни што се деца „мере“ патикама, што се феминизирани дечаци у старту исмевају ко „педери“, што се девојчицама већих груди простачки добацује ко да величина груди одређује (не)честитост.
Имамо обавезу да од њих направимо добре људе, лечећи све лоше код себе. Иначе ће нам деца расти у татине комплексе никад излечене, мамин очај што се рано удала (рецимо), татину трауму из детињства када му је пијани отац поправљао расположење ударцима по глави, мамин порив да јој се сви диве или кукњаву како је гадна и дебела, или татину жељу да стекне, стекне, стекне, мамин сукоб са породицом…
Не постоји на кугли земаљској важнији посао од бављења собом. Од раста, макар и сантиметар.
Комплекси се лече радом на себи, мењаш трулу столарију, уби пропух, однесе душу где не треба, негде у млин (самлеће је), у реку (утопиће се), под точкове камиона (прегазиће је), остаде ти без душе, јер ниси на време мењао труло.
И сад чекаш дете да њему суптилно и несвесно увалиш ту столарију да њему вуче пропух који носи душу.
Не иде то тако.
Расти је обавеза, али не само до 18. Најважнији раст креће управо после тога. И не би смело никад да стане, чак ни када тело почне да ураста; смањи ти се тело за 3 сантиметра, онда наштелујеш пораст душе и ума за бар 4 сантиметра. И добро. Сантиметар у плусу, и то онај најважнији – осетиш да радиш нешто за себе, а самим тим и за човечанство.
Пише: Јована Кешански, мама, новинарка, ауторка књиге „109 плетеница“.