Не познајем никога ко је за себе рекао да је сујетан. Али их знам много који никада не би носили кинеске патике или се возили градским превозом

Ако бих морала да одаберем само једну једину ствар која је од мене (надам се) направила боље биће током ових четрдесет и кусур – не бих написала да сам временом постала много мудрија, ни много паметнија, ни лепша, ни згоднија, ни здравија – јер напросто нисам. Али сам с годинама научила да (донекле) овладам својом сујетом. Срећом, више ми није петнаест и по. Не покушавам да се по сваку цену допаднем свакоме. Моје мишљење о самој себи уме да варира од “жено божја, који си ти кретен“ до “па знаш шта, и ниси лоше испала“. И да вам кажем нешто, то је већ пола здравља.

Али добро, да сам сасвим излечена – нисам. Јер – сујетни смо сви. И нема тог човека под капом небеском коме баш нимало није стало до тога како изгледа или какав утисак оставља на друге. Ма колико покушавали – решити је се у потпуности никада не можемо. Али можемо да је препознамо и да се запитамо колико би овај свет био лепше место за живот када, када бисмо престали да се доказујемо, да бацамо новац на брендове, да купујемо име а не ствари, престали да мислимо да нас одређује место рођења, део града у коме живимо, гардероба коју носимо, места на којима се крећемо, храна коју једемо, аутомобили које возимо, мушкарци за које се удајемо или титуле које ничим изазвани жврљамо испред презимена.

Биће да смо сви, у мањој или већој мери, ипак робови некаквих својих егоцентричних тежњи. Оптерећени статусним симболима, трошимо више него што имамо да бисмо постали нешто што нисмо и што у суштини никада не можемо бити. И тако несрећни, настављамо да се поредимо с другима. Па нам буде тешко кад је неком другом боље. А одахнемо кад видимо да нам ето ипак није најгоре. Јер све се ипак врти око нас. Ми смо центар свемира. Ми смо најбитнији. Ми не подносимо критике. Ми све знамо најбоље… Аха.

Уколико икада одлучимо да родимо, чинимо то опет из неких својих себичних побуда. Време ми је. Све су се око мене већ породиле. Нека, да не будем сама, да има ко чашу воде да ми да – кад остарим. А и кева ме смара, запела – хоће унуке. Брате мили, само да се не развалим као крава… Знаш ли колико ми је требало да скинем оних пет кила пре две године..:?

И то што рађамо, рађа се већ увелико прикачено на вајфај. Заокупљени собом, немамо времена да се бавимо сопственом децом. Мобилни их васпитавају. Мобилни их успављују, причају приче. Тиктокери и инфлуенсери им, коју годину касније, намећу сумњиве обрасце понашања. Већ у трећем основне наша деца процењују своје вршњаке по томе какве патике имају или ко су им мама и тата, колико новца носе у школу за ужину, колико пратилаца имају на некаквим друштвеним мрежама и какве мобилне телефоне носе. Након ихахај година и погрешних узора, друштва које намеће неке изопачене вредности, “немам сад времена“- родитеља, они постају ништа друго до дубоко несрећни, усамљени, углавном лепо упаковани млади људи, способни да воле само и једино себе. Јер мањак самопоуздања с једне и превисоко мишљење о себи, с друге стране – никада нису добитна комбинација.

Како време одмиче, одрастају и постају савршени манипулатори, неспособни да се заиста емотивно повежу с неким. Интеракција с другима престаје онда када дивљење с друге стране изостане и када њихова самодопадљива игрица буде разоткривена. Ако икада и заснују породицу, чине то зарад неке лепше слике о себи, јер смо поред оног удат/ожењена, мајка/отац, сви некако склони да ставимо један плусић.

Тамо где други виде нормално, весело биће, ви видите сујету и несигурност. Ви препознајете онај део себе од ког желите да побегнете. Ви знате да то што су гласни и што се смеју се тако да све одзвања – нема везе с весељем. Ви знате да они чине све како би били у центру пажње. Ипак, у њиховој близини мало је коме пријатно. Зато што су захтевни. Зато што су у стању да вам исисају последњу кап крви и потом одбаце као крпу. Зато што све што раде, раде са само једним циљем – да се наметну, да буду бољи од других. Знате – јер сте и ви то некада радили.

Ако вам кажу да сте лепи, очекиваће да им узвратите, чак и ако није тако. Заправо, нарочито ако није тако. Критике неће подносити, никада и ни у каквој мери. Шале на свој рачун заувек ће памтити. Вратиће вам кад тад. Иако ће избегавати отворене сукобе како би задржали “добру“ слику о себи, јер они изузетно воде рачуна о “репутацији“. На фињака ће вас убеђивати да су у праву, у свему што раде, мисле, говоре. На крају ћете попустити – не зато што они јесу у праву, већ из простог разлога што више немате снаге да им се супротставите. Биће уз вас само док сте им потребни. Када вама нешто затреба, нестаће без трага. А онда ће се, кад их најмање очекујете, поново појавити на вратима – и ви ћете се запитати шта сте то родили. Аха.

Но добро, идемо даље. Јер сад је већ време да кажете “али ја нисам таква“. Јеси. Само нећеш да признаш. И то је ок. Ни ја не познајем никога ко је за себе рекао да је сујетан. Али их знам много који никада не би носили гаће с пијаце. И никада не би попили воду с чесме. И никада не би живели у Крњачи. Нити се возили градским превозом. Ни носили кинеске патике. Ни на лице ставили ону обичну, апотекарску крему. Јер сујета је једна намазана стара фрајла.

Због тога, сујетан човек не уме да живи, већ само робује утиску који оставља на друге. И све му је ствар престижа. И поред кога ће сести у школску клупу. И у коју ће школу ићи. И с ким ће се дружити на великом одмору. И за кога ће се удати једног дана. И коме ће ићи на рођендане и кога ће на те исте рођендане позивати. И шта ће им ко купити. И ко ће им се више клањати. И с ким ће кафу попити. Кога ће видети и ко ће видети њих. И како ће им се дете звати, не може обично, мора да буде неко посебно име, што нико нема.

Сујетне људе не занима нико други. Само су они битни. Само су они важни. Њихова је мука увек највећа. А ви сте им потребни само док им шашољите тај намучени его и док им говорите како су најпаметнији, најлепши, најелегантнији, нај нај нај…

Сујетан човек не уме ни да стари, и стрепи од сваког новог јутра. Па се фарба, и пегла и убризгава ово и оно, затеже овде и онде, све не би ли остао млад још мало. А то не бива.

Сујетном човеку, све и да хоћеш, не можеш помоћи. Јер он лако обрће игрицу и тумачи ствари онако како њему одговара. Уосталом, ти не саветујеш, ти му не желиш добро, из тебе говори завист, љубомора и хоћеш да му напакостиш. И он се не хвали, он само каже тако како је. А теби је криво што ти ниси исто тако успела.

Сујетан човек не зна да онај ко заиста вреди, нема потребу да прича о себи. Нема потребу да се доказује. Не започиње реченице са ЈА, не лакта се, не галами, не скреће пажњу на себе по сваку цену и некако лако плива кроз живот не обазирући се много на оне друге, оне најлепше, најпаметније, најспособније и нај…

…несрећније.

Аутор: Даниела Бакић