Nedavno sam bila na jednom dečjem rođendanu. Deca uzrasta od 3 do 7 godina. Igra, smeh, galama i sve ono što uz dečje rođendane ide. Ali jedan događaj podstakao me je na razmišljanje.
„Ma pusti ga, on je samo dete”
Uz razigranu decu, jedno je dete napravilo scenu kada mu je vlasnica u čijoj se kući održavao rođendan, zabranila da radi baš sve i svašta. O čemu se zapravo radi? Dete od četiri godine umesto da se igra s ostalom decom, počelo je da otvara ormare i baca sve stvari po podu. Budući da roditelji nisu reagirovali, domaćica je dete na ljubazan način zamolila da to ne radi. Tako je to duhovito i na jedan detetu razumljiv način objasnila da se to ne radi, da to nije lepo, dok su roditelji samo bezbrižno gledali i onda rekli onu rečenicu koju ja nikako da prihvatim i razumem:
„Ma pusti ga, on je samo dijete”
I naravno, dete se bacilo na pod i počelo da vriska jer je očito naučeno da može da radi baš sve što želi.
Gde je granica između slobode i lepog ponašanja? Nakon te rečenice tačno sam osetila kako me preplavljuje osećaj ljutnje. To su rečenice koje ja nikada, ali baš nikada neću razumeti ni prihvatiti. Da dete je, pa šta? Zar mislite da deca ne razumeju ništa? Da deca mogu raditi baš sve što žele? Zar stvarno mislite da moraju raditi sve što žele kako bi se razvijala i rasla? Ja baš i ne mislim tako. Da, slažem se da je deci potrebna sloboda, da im ne treba braniti baš sve jer inače neće naučiti šta je dobro, a šta nije, ali gde je ta granica kada treba reći DOSTA? Gde je granica između slobode i lepog ponašanja?
Budući da ni sama ne volim kada mi neko dira stvari, a i nikada nisam imala takvih problema sa svojom decom, potpuno razumem gospođu koja je zaustavila dete i na lep način objasnila da se to ne radi. Razumem i dete koje je odmah napravilo scenu vrišteći jer ne sme da radi ono što želi. Dete misli da je to normalno, budući da mu nikada niko nije objasnio da se to ne radi, da to „možda“ može raditi kod kuće jer roditeljima ne smeta, ali da to baš i nije lepo raditi negde drugde.
Jednostavno ne razumem roditelje, koji vide i ne reaguju. Samo sede, pijuckaju kafu i smeju se ponašanju svog deteta. Ako ih već sada puštamo da rade ama baš sve što žele, šta će biti kasnije, u pubertetu? Hoćemo li i onda govoriti da deca trebaju slobodu i da ih treba pustiti da rade sve što žele? Bojim se da ne, ali tada će već biti kasno.
Deci treba dozvoliti slobodu, ali do jedne granice. Voleti decu ne znači dozvoliti im da rade sve što žele. Voleti decu je dati im slobodu da odluče sami o svojim stvarima, ali sve primereno njihovim godinama. Malenom detetu znači puno da samo odluči hoće li obući crvenu ili plavu majicu. Ima još puno takvih primera gde možemo pustiti dete da odluči samo. Decu treba slušati, poštovati njihova mišljenja, njihove odluke, ali ponekad deci treba reći NE. To NE je za njegovo dobro. Treba naći granicu između slobode da dete razvija svoju znatiželju i lepog ponašanja. A mi smo tu da ih tome naučimo. Tome služe roditelji!
Izvor: Klokanica