Не питај је за новости. Кад иза њеног благог осмјеха, од чекања уморног, осјетиш тугу. Знам да је боли баш сваки пут кад обгрли празну утробу и пусти плућа да се стегну. Јецај да угуше.
Не говори јој како си уморна од непроспаване ноћи јер је твоје дијете само тебе тражи, колико год те умор ломи. Не причај јој како је несташно и како мира од њега немаш. Не стигнеш да дишеш нити да одмориш. Ни у лудилу јој не збори како кућу никако да средиш јер чедо твоје стално неред прави.
Она ће те гледати. Главом климати. Од срца прижељкивати твоје муке. Разумјеће те. И неће. Биће завидна. Уморна од зависти. Јер је њена једина жеља да бије твоје битке. Да осјети топлину плода утробе своје на прсима препуним млијека. Да чека зору са најдражим бићем на рукама.
Била сам она. Плакала сам цијелу годину, сваког мјесеца, кад бих схватила да опет нисам ти. Да умјесто додира лептира из утробе осјећам само грч празнине. Ни не знаш колико сам жељела ово двоје који су као одувијек дио мог живота. Осјећала сам их и прије него што су сами одлучили да се роде. Чула сам бат њихових корака, цику и смијех прије него што су могли овуда да кроче. Звучали су толико стварно, готово као што их чујем сад.
Гледала сам твоје уморно лице и видјела те срећном, колико год да су сузе смежурале твоје капке. Иако знам да ти не бјеше лако. И да знам да ништа измислила ниси. Прећутала сам да требаш да будеш захвална на томе што ти је дато да будеш мајка. А твојој утроби дат дар да створи нови живот.
Зато прогутај умор. И жељу да се пожалиш баш њој која твоје муке прижељкује. Јер је свака твоја ријеч тежа од терета јаловости које јој утробу пуни. Јер јој је душа уморна од жеље да твоје битке бије и чедо своје на груди привије.
Заспаће вечерас у тишини и замишљаће звук њежног гугутања. Пробудиће је будилник умјесто дјечијег плача. Спремиће се за посао у миру. Намјестити косу и нашминкати лице. Имаће уредне руке и мекану кожу. Све оно што теби недостаје и што у овом моменту не можеш.
Била сам она. И сада сам ти. Не бих се са њом мијењала ни за сва блага овога свијета! Чак ни кад у сопственом кревету не могу да се мрднем од ово двоје који су се уз мене свили. Ни сањала нисам да ћу једног дана преспавати ноћ не помјеривши се са мјеста.
Не бих се са мијењала ни онда када ми душа вапи за касним буђењем, кафом на миру и лаганим упловљавањем у дан. Ни кад бих након посла да узмем добру књигу у руке и отпловим у свијетове чаробне и незнане.
Зато, осмјех на лице и чекај да умор прође. Љуби и грли оно што ти је најважније. И кад те пита како си, реци онако како јеси. Уморна и никад срећнија. Јер живот твој има нови смисао, снажнији од било чега што си до сада искусила. Од било чега што си појмити могла.
Написала: Татјана Куљача
Не говори јој како си уморна од непроспаване ноћи јер је твоје дијете само тебе тражи, колико год те умор ломи. Не причај јој како је несташно и како мира од њега немаш. Не стигнеш да дишеш нити да одмориш. Ни у лудилу јој не збори како кућу никако да средиш јер чедо твоје стално неред прави.
Она ће те гледати. Главом климати. Од срца прижељкивати твоје муке. Разумјеће те. И неће. Биће завидна. Уморна од зависти. Јер је њена једина жеља да бије твоје битке. Да осјети топлину плода утробе своје на прсима препуним млијека. Да чека зору са најдражим бићем на рукама.
Била сам она. Плакала сам цијелу годину, сваког мјесеца, кад бих схватила да опет нисам ти. Да умјесто додира лептира из утробе осјећам само грч празнине. Ни не знаш колико сам жељела ово двоје који су као одувијек дио мог живота. Осјећала сам их и прије него што су сами одлучили да се роде. Чула сам бат њихових корака, цику и смијех прије него што су могли овуда да кроче. Звучали су толико стварно, готово као што их чујем сад.
Гледала сам твоје уморно лице и видјела те срећном, колико год да су сузе смежурале твоје капке. Иако знам да ти не бјеше лако. И да знам да ништа измислила ниси. Прећутала сам да требаш да будеш захвална на томе што ти је дато да будеш мајка. А твојој утроби дат дар да створи нови живот.
Зато прогутај умор. И жељу да се пожалиш баш њој која твоје муке прижељкује. Јер је свака твоја ријеч тежа од терета јаловости које јој утробу пуни. Јер јој је душа уморна од жеље да твоје битке бије и чедо своје на груди привије.
Заспаће вечерас у тишини и замишљаће звук њежног гугутања. Пробудиће је будилник умјесто дјечијег плача. Спремиће се за посао у миру. Намјестити косу и нашминкати лице. Имаће уредне руке и мекану кожу. Све оно што теби недостаје и што у овом моменту не можеш.
Била сам она. И сада сам ти. Не бих се са њом мијењала ни за сва блага овога свијета! Чак ни кад у сопственом кревету не могу да се мрднем од ово двоје који су се уз мене свили. Ни сањала нисам да ћу једног дана преспавати ноћ не помјеривши се са мјеста.
Не бих се са мијењала ни онда када ми душа вапи за касним буђењем, кафом на миру и лаганим упловљавањем у дан. Ни кад бих након посла да узмем добру књигу у руке и отпловим у свијетове чаробне и незнане.
Зато, осмјех на лице и чекај да умор прође. Љуби и грли оно што ти је најважније. И кад те пита како си, реци онако како јеси. Уморна и никад срећнија. Јер живот твој има нови смисао, снажнији од било чега што си до сада искусила. Од било чега што си појмити могла.
Написала: Татјана Куљача
Извор: mojpedijatar.co.rs