Опрости за подочњаке, мама

мај 14, 2019

Не волим мајчин дан откад уз цвијеће иде и свијећа. Није фер. Тада само дођем изнад хладног камена и причам сама, без повратне информације. Није фер. Прерано је.


Вртим по прошлости, шта смо и како смо, сјећаш ли се овога и онога? Не желим се сјећати, желим да тренутак буде сада, желим да видиш колики је школарац. Да кажеш како је сладак и има ли ишта моје. Да видиш како је емпатичан. Ето, то је можда моје.

Не волим кад му говорим каква си била, јер те се не сјећа. И онда ме напомене на младост, сјетим се како си кришом гледала јесам ли дошла с ноћног изласка, јел ми ауто испред куће, а увијек сам ти говорила да спаваш, да се знам сама чувати. И кад те ухватим да вириш иза завјесе, а минуту послије се правиш да спаваш. А јутро покаже подочњаке. Опрости за подочњаке.

Нисмо заслужили да заврши онако брзо, неспремни на исход. Нисам заслужила да баш ја немам баку чувалицу, ону која зна најбоље и која прави најбоље палачинке. И да баш ја немам кога назвати да питам чиме је најбоље скинути температуру, и колико једна жлица шећера има грама. Не желим питати гоогле, желим тебе.

И да знаш да сада кухам, звучи нестварно јелда? Опрости што нисам хтјела учити кад си ми показивала. Тата још увијек не једе оно што ја скувам. Толико о квалитету.

Желим да ти покажем нову хаљину и да се прекрстиш уз ону:” Не знам шта ће ти колико их имаш”.

Желим да пијемо каву под јапанском јабуком. Нисмо их довољно попили. Опрости што нисам имала времена. Да сам знала имала би га. И да ти кажем да сада радим оно за што сам учила, што ме усрећује. Само ти не би причала о болестима. Тога нам је ионако било превише. Кврагу, што се и на нас све залијепило.

Сад је касно за све, осим да ти кажем да фалиш. Једнако као и првога дана, и прве године када сам скинула црнину и обукла се да идем код тебе на каву. И вратила се с врха стубишта, кад сам схватила да немам гдје.

Осим хладног камена и наде да си тамо гдје те више ништа не боли, одакле нас пратиш и видиш колики је школарац.

Цвијеће и свијећа. Седми пут.

Пише: Анкица Остојић

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама