У читаној књизи америчког филозофа Лу Маринофа Платон, а не прозак аутор каже ‒ у вези са методом како се озбиљан проблем може решити ‒ други нас не могу увредити ако им ми то не дозволимо.
Ова реченица звучи попут истрошеног клишеа из списâ који служе да се слабашни его надомести млаком снагом ‒ позитивно мисли, не дозволи да те ико такне, нарочито не у плећку где боли, па ћеш бити јак као товар на стрмини што се упркос земљиној тежи не дâ. Међутим, иза ове мисли се нешто друго крије и она није пример такозване позитивне психологије, већ филозофије: наша је патња у сразмери с нашом сагласношћу да патимо; другим речима ‒ нећемо патити ако дозволимо другом да нас повреди, већ ако дозволимо себи да будемо повређени, ако допустимо другима да управљају нашим микросистемом.
Кад је пре неколико дана саопштено да ће се школска година завршити раније него што је планирано и да ће се од солидног реда направити непотребни хаос, нико није помишљао о следећем: ја на ово не морам да пристанем, бирам да оцене раније не закључим јер нико их не може закључити ‒ сем мене, а како ме о овом нико није питао нити се са мном консултовао, зашто бих ја слепо следио оне који се не удостоје да ме чак именом ослове? Укратко ‒ зашто бих био понижен пред онима који ме већ дуго понижавају?
Одговор је једноставан: мора се бити понижен пред онима који нас понижавају, јер је понижење природна реакција ‒ када нас други вређају или занемарују. Ипак, да би нас неко увредио, ми му то прво морамо дозволити или бити пријемчиви за увреду, а ево како се то постаје: у стању душевне слабашности или општег клонућа. Увређени људи су способни једино увреду да виде или сем тога што су увређени ‒ ништа друго смислено не чине, они се здраво не буне и не налазе начин како да се пробуде, већ из дана у дан тону у сентименталну летаргију којој нема краја и лека. Они ‒ како би у оном старом филму ‒ пишу дневнике, жалећи своју личност коју су одавно презрели.
У просветном систему ‒ а он није од јуче ‒ стално се потеже пиштољ из скривене фиоке: ступићемо у штрајк. Ова наредбодавна и кратка реченица данас ‒ баш данас ‒ звучи смешно, зато што је јасно: да се то никад неће десити. Можда ће се догодити хиљадити штрајк, али ће исход као и свих претходних пута бити исти ‒ неће се десити ништа. Зашто? Зато што га предводе увређени људи који су дозволили да их одлуке непознатих министара ‒ у суштини ‒ паралишу, па је потенцијални штрајк више бунт у себи, него за себе. Кад би те досадне и бесмислене манифестације, обично по киши, биле бунт за себе, онда би ишчезнула увређеност, а наступила би борба за оно што је једино вредно ‒ да се човек никад не осети обезвређеним.
Зато су штрајкови у просветном систему кроз дуге деценије били безуспешни: око плана или циља није било договора пре штрајка, јер да је постојао договор, онда би ‒ наравно ‒ и његова реализација била успешнија. Овако се увек о нечему говорило, али се никад није изустило оно што је неопходно да једна револуција запали жишку: да се поверује како то што следи након револуције оном који је предводи или у њој учествује ‒ припада. А свака револуција ‒ то је бар јасно ‒ молба је да се достојније живи или да се уопште живи. Међутим, ако је у нама скривена сумња ‒ непробојна и тиха ‒ да ми немамо право на живот иако смо живи, онда ћемо живот провести увређени што је тако, окривљујући друге за све патње овог света.
Хоћемо ли икад разумети да све док попуштамо ‒ бићемо као колут савитљиви и свему ћемо се прилагодити, неко ће нас можда и наградити за тај труд, али пред собом бићемо ружни, погрбљени и јадни, неспособни да иког научимо лекцијама које ни сами нисмо савладали: онај систем који обезвреди доброг ђака, а лошем се додвори, не сме да нас повреди, већ охрабри да се против њега ‒ из петних жила ‒ боримо.
Не сутра. Јуче.
Аутор: Биљана Ковачевић
Напишите одговор