– Како си прошла?
– Као бос по трњу! На крају ми је нешто исписао, округло па на ћоше, очигледно не зна на шта се алергија јавља па пише којешта. О нељубазности да не говорим!
– Грозни су! Џаба њима Хипократова заклетва!
– При том, да ти право кажем, ја нећу да пијем ово што ми је преписао! Прво, видела сам да се уопште није удубио у мој случај, само је исписао рецепте као да преписује кикирики! А да видиш нежељена дејства, да се смрзнеш!
– Ма да, и ја никад не узимам терапију здраво за готово. Нисам неписмена, све лепо пише у упутству, прочитам па онда одлучим шта ћу и како ћу!
– Исто! Мораш сам да се пазиш, јер немаш заштиту. Можеш сутра да их тужиш, а како нам раде судови на крају има ти да платиш што те је неки лекар осакатио.
– О судовима тек могу да ти причам! Ево, нама оставина иза стрица траје већ дванаесту годину! Па, мене би било срамота! Да ли верујеш да смо једном дошли, судија болестан, закажу нам ново рочиште за шест месеци, еј! Шест!
– Нечувено! Одузела бих им дипломе, и забранила да се игде више запосле!
– Ма види, све се распада! Баш се нешто мислим, нигде више нема добрих стручњака, нико не ради свој посао. Од мајстора до пилота, све је нешто приучено, да те Бог сачува!
– Нема одговорности нигде! Да једном неком одузму пола плате или неког отпусте другачије би било!
– То ја стално говорим! Док не удариш по џепу џаба прича!
– Наравно, овако си препуштен сам себи! А на све то моје нервирање, јуче ми је дошао отац оног Милачића и то је прелило чашу!
– Јао, шта хоће сад господин архитекта?
– Господин архитекта хоће да ме учи мом послу. Као и обично, неправда према његовом детету, овај пут је зашао и у школски програм, и то нема смисла, онда је поменуо вршњачко насиље које се, забога, не решава, иако нам је одавно сигнализирао… Баш његово дете малтретирају и деца и професори, а ми, ето, не радимо ништа да решимо проблем!
– Проблем?! Па, његово дете је проблем! Срам га било! Нашао архитекта да нас учи како да радимо у учионици. Па, један једини час да одржи у животу другачије би размишљао! Да мало види како је то са њих тридесет и како се његов синчић понаша! Само један час! Него господин ташна-машна седи у канцеларији и кликће у аутокеду, па ће нама да објасни како се предаје у школи! На такве сам посебно алергична!
– Ја сам му рекла управо то! Не желим да чујем критике од људи који не раде у настави! Нигде похвале, само се негативно истиче! Свако мисли да зна како час треба да изгледа, како треба оцењивати ђаке, како се предаје, како се прегледа писмени, а након што су завршили своју школу више нису ушли у учионицу! Одакле им право?
– Ма, нико не зна шта ми све доживљавамо, ја више ником ни не причам јер ми неће веровати! Али зато сви умеју да нам соле памет!
– Сви само виде „дугачки распуст“, који нити је распуст нити дугачак, а шта радимо остатак године делује као игра! Као да смо дошли мало да се опустимо на часу…
– Па, искрено да ти кажем и ја сам са том идејом почела да радим у школи. Као, биће ми лако и имаћу цело лето слободно. А онда, кад су и деца и родитељи почели да ми скачу по глави, а секретарица ми издала решење на двадесет радних дана одмора било је касно за назад!
– Лако је родитељима да нас завитлавају. Они узму одмор у септембру и на море у пола цене. А ми са овом платом ни у октобру не бисмо могли, све и да нас пусте. Хајде, видимо се сутра на послу.
– Ајд, видимо се!
Аутор: Маја Бугарчић